Баналне ствари

Да је ђаво зајебано живинче, говори и сама пословица: "Ко са ђаволом тикве сади..." 

Ђаво је толико запосео човека да је човек прихватио пословицу, не схватајући кључну ствар, а она је врло банална: не саде се тикве већ семенке тикве!

Логично

- Је ли бре, шта се то дешева са тобом, чујем... смувао си се.
- Шта да ти причам, она слободна... жена без мужа, ја такође и ето, тако, нашли смо се.
- Како, ти такође? Ти ниси слободан, имаш жену!
- Имам.
- Зашто онда кажеш: "Ја такође"?
- Па, ни ја немам мужа!

Промоција

- Хелоу, ај спик литл инглиш...

- Управо сте посетили наш кол-центар у Вашингтону, наш спикомат је препознао ваш акценат, ви зовете из Србије, је ли тако?

- Тако је.

- Шта можемо учинити за вас?

- Да ме повежете са Френки Белевеном.

- Његов град је Таун-Сити, одмах ћете бити повезани са њим. (клик, ту-тууууу)!

- Хелоу!

- Ало, је ли то Таун-Сити?

- Јес.

- Је ли то Френки?
- (Сом Југос... ју ар нот хир, Фресис?)... Френки тренутно 'лади јаја, овде његов...
- А, то си ти Ките?
- Није Кит него Френкијев брица.

- А, ти ли си тај што му пушта онолике брке, веће него у нашега Краљевића Марка?

- Опростите, а са ким имам част разговарати?

- Јајански овде, веома популарни романописац, поета, приповедач, есејиста, баснословац, хаикуовац, глосиста, белетристичар, црнохумораш, хумориста, хуманиста и све што почиње на слово ху, афористичар, палиндромиста, заиста прозаиста и свеписач!

- Чекајте, рекосте Јајански?

- Да, Јајански, име познато широм света, па и шире!

- Да ви нисте с југа Северне Македоније?

- Не, ја сам...

- Аха, ви сте Пољак!

- Бође сачувај, то радно место је код нас укинуто још седамдесетих година.

- Па, одакле сте, човече?

- Одавде, бре!

- А, где се налази то БРЕ?

- Батали бре, звао сам вас да вам кажем да желим да имам промоцију у вашем граду. Наиме, промовишем свој најновији роман, "Квадрат на куб", писан на мом дијалекту...

- Чекајте, полако... Шта конкретно треба Френки да учини? 

- Треба да обезбеди публику. Чуо сам да је врло утицајан, захваљујући својој жени, Ани 4 Пиштоља... 

- Пардон! Она се више не зове Ана 4 Пиштоља.

- Него, како се зове?

- Прихватила је и нешто мужевљево.

- И сада се зове Ана Белевен?

- Нисам рекао да је прихватила презиме.

- Него?

- Прихватила је још један пиштољ, сада се зове, Ана 4+1 Пиштољ!

- Сачувај Боже, код вас, Американци све може. Него, нисам питао каква то јаја Френки сада 'лади? 

- Па, своја јаја. Овде су велике врућине и јаја се скувају за пар минута. Пошто му је жена отишла на фитнес, он је сам морао да спрема ручак, да кува јаја. Него, назовите ви за пола сата па се договорите са самим господином Белевеном, ок?

- Ок.

(29 минута доцније)

- Ало... је ли то Френ...

- Господине Јајански, рекао сам за пола сата што је 30 минута а не 29. (клик!)

(Афтер фор минитс - после 4 минута)

- Хелоу, ар ју мистер Белевен?

- Јеф, ху афк?

- Иј ам мистер Јајански, ај кол фром саут оф Сербиа. 

- Фаут оф Фербиа?

- Јес!

- Па, притај по летковатки да те тел твет радуме, бре, кво те туј дамлатујет?!

- Ви говорите наш језик?

- Трптки не, али летковатки одлитно радумем и говорим.

- А, зашто не изговарате с, з, ч, ш... ?

- Идвадија там дуб. Ја нетам вите млад, имам тто тетдетет тетири године.

- Чекајте мистер Белевен, и ја сам извадио један зуб али савршено изговарам ове сугласнике.

- Ти ти идвадија један дуб, а ја там идвадија потледњи! Него, кво ја могу да утиним да тебе?

- Пре него што се кандидујем за председника САД-а, хоћу да имам промоцију мог најновијег романа, "Квадрат на куб"  у вашем граду, Таун-Ситију. Иначе, по квалитету, мој роман је у рангу "Идиота" а мене као писца домаћа, а и страна јавност сврстава у рангу Евгенија Оњегина. Сутра долићем ваздуплоховом, а ви да ми обезбедите публику како знате.

- Те буде тетко... а имат ли потебну дељу?

- Жељу? Па, волео бих да ми на промоцији обавезно буду Текс и Кит Вилер, Кит Карсон, може и Блек али без Стене, Загор-те-неј без секирче и Чико са његовом ужом фамилијом, Фелипе, Гонзалез, Мартинез и Гајетано, онда да буде Блаф, Жалосна Сова, и оној кутре...

- Плок?

- Е, дабоме, Флок, онда Командант Марк и Бети, рачунајући и све Вукове са Онтарија! Наравно, рачунам ту и на ваше присуство, и на Кита Телера, као и на вашу, до паса наоружану половину, Ану 4+1 Пиштољ! 

- A, дооди ли неки тат тебе, викаја ли ти Доту?

- Ког Доту?

- Не Доту него Доту, Дорана: Д као дведда, као дуб, дима, радумет?

- Разумем, Д као З, а шта је Т?

- Т као турке, турани велики и турити мали, господине Јајански!

(клик)

Ноћна мора

- Шта је, бре, муже, а си се пробудија, а си нервозан?
- Ух, жено, сањаја сам млого гадан с'н!
- Које си сањаја?
- Јао... срамота ме да ти кажем.
- Море, казуј. Коме ће другоме кажеш ако не на мене?
- Сањаја сам... сањаја сам да пушим. Страшно!
- Па, тој ич неје страшно. Него, попуши ли целу цигару или само повуче неки дим?
- Ма, неје цигара у питање, тој ме секира!
- А, тој ли је? Е, баш ако си сањаја тај с'н, да видиш како је на мене.
- Како ти је?
- Па, ете, видеја си у с'н.
- Ама, жено, ти ме ич не разумеш. Ја сам се убездерија што ми се тој у с'н ублажило!

Лапсус

(Базирано на истинитом догађају)

     Уђем данас у неколико продавница санитарних елемената у намери да купим огледало. У четвртој (или петој) се одвија овакав разговор, након мог уласка:

- Добар дан, изволите.

- Купио бих купатило за огледало.

- Хмм??? Не верујем да то имамо.

Љубазни продавац почиње да се смешка и шаљиво пита:

- На чему сте, пријатељу?

Схвативши свој лапсус, одговорих:

- На бригама, пријатељу, као и већина нормалних људи који живе у овој земљи!

Бој без мере

     Диван преподневни пролећни дан. Равница, обрасла ниском травом, простире се надугачко и нашироко. Њене тачније мере, које су од виталног значаја, изрећи ћу након описа крајолика. Равница је са својом околином чинила неку врсту амфитеатра илити позоришта у природном амбијенту. Наиме, потпуно је била окружена брдовитим стрминама, које су такође биле травнате. Са свих тих стрмина, пружао се несметан поглед на равницу. Дакле, била је у апсолутном видокругу евентуалног посматрача, чије је гледиште почивало са било ког места, било које косине. Тачније мере равнице нико не зна.
     Народ се почео прикупљати од најранијих сати. Неки су још синоћ дошли, не би ли заузели што бољу позицију, лишећи се сна, тог неопходног и драгоценог Божијег дара. Са рађањем Сунца, косине свих брда су већ биле попуњене до последњег места. С новинарске стране гледишта, могао би се конструисати овакав почетак извештаја, водећој партији приврженог новинара: "У препуној дворани..." - пардон! - "У препуном амфитеатру...". Жамор људи на једној страни падине се нагло утишао појавом Зла! Друга страна привржених навијача је клицала свом Узвишенству. Ускоро, појавила се и друга страна, ривал, противник, непријатељ... Сада је она клицајућа маса кренула са звиждуцима и негодовањима, док је друга страна, на културан начин, поздравила појаву Добра!
     И Зло и Добро су, не часећи ни часа, заузели своја места. Бој је могао да почне, управо оно што је окупљена маса и очекивала. Овацијама и покличима подршке, присутни су кренули да бодре своје фаворите. Заорило се широм равнице тако снажно да звук, уз помоћ околних брда, као да је долазио из оног издувног дела неке велике трубе. Тачније мере равнице још увек нико не зна.
     И понесоше се Добро и Зло, укрстише мачеве своје, настаде бој љући и од самог Косовског боја! Док се и једна и друга навијачка страна надала да ће се битка врло брзо завршити, оба ривала су их, својом снагом, упорношћу, лукавошћу и истрајношћу, потпуно разочарали у ишчекивању. Накратко би, час Добро, час Зло, добило на замаху и чинило се да је победа на домаку али, само се чинило. Растегла се битка током читавог дана, који се пред вече полако гасио а битка се распламсавала још јаче. Тензија у публици је почела да јењава, страст је спласнула, многи су почели да се разилазе. Ратовању се крај није назирао ни када је Месец преузео светлећу улогу. Током наредних сати, косине брда су се испразниле, Зло и Добро осташе сами да крвују.  Докле је то трајало, нико не зна. Тачније мере равнице нико није сазнао. 
      Освануо је нови дан. У раним јутарњим сатима тога дана, чак и пре изласка Сунца, јучерашња маса људи се прилично нагло окупи око равнице. Трава је на њој потпуно била угажена. Од Зла и Добра ни трага ни гласа! Није их било ни међу мртвима, ни међу живима. Ко је изгубио а ко победио, не зна се ни дан-данас! И нема назнаке да се сазна. Очигледно, нико није изгубио битку и страдао, биће да су обе стране... не, ипак, мислим да је потписано примирје! Тачније мере равнице никоме нису битне.