Диван преподневни пролећни дан. Равница, обрасла ниском травом, простире се надугачко и нашироко. Њене тачније мере, које су од виталног значаја, изрећи ћу након описа крајолика. Равница је са својом околином чинила неку врсту амфитеатра илити позоришта у природном амбијенту. Наиме, потпуно је била окружена брдовитим стрминама, које су такође биле травнате. Са свих тих стрмина, пружао се несметан поглед на равницу. Дакле, била је у апсолутном видокругу евентуалног посматрача, чије је гледиште почивало са било ког места, било које косине. Тачније мере равнице нико не зна.
Народ се почео прикупљати од најранијих сати. Неки су још синоћ дошли, не би ли заузели што бољу позицију, лишећи се сна, тог неопходног и драгоценог Божијег дара. Са рађањем Сунца, косине свих брда су већ биле попуњене до последњег места. С новинарске стране гледишта, могао би се конструисати овакав почетак извештаја, водећој партији приврженог новинара: "У препуној дворани..." - пардон! - "У препуном амфитеатру...". Жамор људи на једној страни падине се нагло утишао појавом Зла! Друга страна привржених навијача је клицала свом Узвишенству. Ускоро, појавила се и друга страна, ривал, противник, непријатељ... Сада је она клицајућа маса кренула са звиждуцима и негодовањима, док је друга страна, на културан начин, поздравила појаву Добра!
И Зло и Добро су, не часећи ни часа, заузели своја места. Бој је могао да почне, управо оно што је окупљена маса и очекивала. Овацијама и покличима подршке, присутни су кренули да бодре своје фаворите. Заорило се широм равнице тако снажно да звук, уз помоћ околних брда, као да је долазио из оног издувног дела неке велике трубе. Тачније мере равнице још увек нико не зна.
И понесоше се Добро и Зло, укрстише мачеве своје, настаде бој љући и од самог Косовског боја! Док се и једна и друга навијачка страна надала да ће се битка врло брзо завршити, оба ривала су их, својом снагом, упорношћу, лукавошћу и истрајношћу, потпуно разочарали у ишчекивању. Накратко би, час Добро, час Зло, добило на замаху и чинило се да је победа на домаку али, само се чинило. Растегла се битка током читавог дана, који се пред вече полако гасио а битка се распламсавала још јаче. Тензија у публици је почела да јењава, страст је спласнула, многи су почели да се разилазе. Ратовању се крај није назирао ни када је Месец преузео светлећу улогу. Током наредних сати, косине брда су се испразниле, Зло и Добро осташе сами да крвују. Докле је то трајало, нико не зна. Тачније мере равнице нико није сазнао.
Освануо је нови дан. У раним јутарњим сатима тога дана, чак и пре изласка Сунца, јучерашња маса људи се прилично нагло окупи око равнице. Трава је на њој потпуно била угажена. Од Зла и Добра ни трага ни гласа! Није их било ни међу мртвима, ни међу живима. Ко је изгубио а ко победио, не зна се ни дан-данас! И нема назнаке да се сазна. Очигледно, нико није изгубио битку и страдао, биће да су обе стране... не, ипак, мислим да је потписано примирје! Тачније мере равнице никоме нису битне.
Народ се почео прикупљати од најранијих сати. Неки су још синоћ дошли, не би ли заузели што бољу позицију, лишећи се сна, тог неопходног и драгоценог Божијег дара. Са рађањем Сунца, косине свих брда су већ биле попуњене до последњег места. С новинарске стране гледишта, могао би се конструисати овакав почетак извештаја, водећој партији приврженог новинара: "У препуној дворани..." - пардон! - "У препуном амфитеатру...". Жамор људи на једној страни падине се нагло утишао појавом Зла! Друга страна привржених навијача је клицала свом Узвишенству. Ускоро, појавила се и друга страна, ривал, противник, непријатељ... Сада је она клицајућа маса кренула са звиждуцима и негодовањима, док је друга страна, на културан начин, поздравила појаву Добра!
И Зло и Добро су, не часећи ни часа, заузели своја места. Бој је могао да почне, управо оно што је окупљена маса и очекивала. Овацијама и покличима подршке, присутни су кренули да бодре своје фаворите. Заорило се широм равнице тако снажно да звук, уз помоћ околних брда, као да је долазио из оног издувног дела неке велике трубе. Тачније мере равнице још увек нико не зна.
И понесоше се Добро и Зло, укрстише мачеве своје, настаде бој љући и од самог Косовског боја! Док се и једна и друга навијачка страна надала да ће се битка врло брзо завршити, оба ривала су их, својом снагом, упорношћу, лукавошћу и истрајношћу, потпуно разочарали у ишчекивању. Накратко би, час Добро, час Зло, добило на замаху и чинило се да је победа на домаку али, само се чинило. Растегла се битка током читавог дана, који се пред вече полако гасио а битка се распламсавала још јаче. Тензија у публици је почела да јењава, страст је спласнула, многи су почели да се разилазе. Ратовању се крај није назирао ни када је Месец преузео светлећу улогу. Током наредних сати, косине брда су се испразниле, Зло и Добро осташе сами да крвују. Докле је то трајало, нико не зна. Тачније мере равнице нико није сазнао.
Освануо је нови дан. У раним јутарњим сатима тога дана, чак и пре изласка Сунца, јучерашња маса људи се прилично нагло окупи око равнице. Трава је на њој потпуно била угажена. Од Зла и Добра ни трага ни гласа! Није их било ни међу мртвима, ни међу живима. Ко је изгубио а ко победио, не зна се ни дан-данас! И нема назнаке да се сазна. Очигледно, нико није изгубио битку и страдао, биће да су обе стране... не, ипак, мислим да је потписано примирје! Тачније мере равнице никоме нису битне.
Нема коментара:
Постави коментар