ређам речи благомедне у чутури и у врчу
камене ми мисли тешке јаловином ничу
изјаднеле сенке прете, псују ме и вичу
Повик јечи са све знане четир' стране света
још један глас сустиже, ето, можда има пета
закорачам у празнину тек мислима својим
за песму ћу увек себе моћи да одвојим
У песми овој црни свирач стоји иза своје трубе
зуб из уста златан сија, на рамена виси џубе
његова је песма тужна, изборане плене речи
глас је његов милозвучан, посрнулом душу лечи
Волео бих једном бити у улози тог свирача
да осетим хармоније, све радости место плача
да запевам гласом јаким пут гаврана угљен црна
ил' нежнијим ипак, тихим, као млада плаха срна
Грчевито се, ево трудим, узалуд ми жеља пуста
нарава му дала гласа, надареност, грло, уста
ако већ не умем тако запевати попут њега
имам уши, слушаћу га, уживати поврх свега
Нема коментара:
Постави коментар