Ауторство

Већина текстова на блогу су ауторски и објављени, задржавам сва АУТОРСКА ПРАВА над њима, МОРАЛНА И ИМОВИНСКА!

среда, 29. април 2020.

Маска

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

     Прва трећина текуће 2020. године, свет у коме живимо, преживљавао је општу трансформацију. Ниједна пора друштвеног живота није остала нетакнута и неначета вирусом, који не утиче само на здравље људи, већ је спреман да уништи све што му се нађе на путу: економију, културу, политику, науку, па и технику. Текст пишем у доба када је свет био глобално, потпуно залуђен коронавирусом. Наравно, на појаву ове пошасти, најпре је реаговало здравство, које је предузело и препоручило превентивне мере, а све у циљу заштите појединаца од заразе. У ту сврху, препоручена је дистанца између људи на јавном месту, јер се вирус преносио управо директним контактом. Друга мера превентиве је била препорука ношења медицинске маске за лице, сваког лица које изађе у јавност. У оваквим околностима при сусрету, нормална је појава да су се људи теже могли идентификовати, иако живе у малом месту где се, скоро сви међусобно познају.
    Кренем градом пре неки дан у набавку основних потрепштина, наравно са маском на лицу, и тако сконцентрисан на што ефикаснију и краћу посету продавници мешовите робе, увек пре поласка направим списак неопходних производа или сировина. Наравно, таква једна припрема била је препоручива, а све због увиђавности према онима који су стрпљиво чекали свој ред пред самим улазом, с обзиром на то да се унутар одаја локала, у једном моменту могле наћи три пресоне, што је ограничавала квадратура радне површине самог локала. Наравно, нисам се никоме посебно јављао али сам ипак, при доласку свима упућивао речи попут "добро јутро" или "добар дан", све у зависности од доба дана. И управо ту су се јављали први приговори, јер су се неки осећали непрозваним, неудостојеним мојом пажњом:
- А, зашто се ти не јављаш свима нама?
- Ти ли то мене не познајеш?
- Откад смо у ми свађи?
- Море, одрипи и ти млого, поче да не познаваш сиротињу.
- Ма, кад се наједе тол'ко?
     Видим, неки људи су моје дискретно поздрављање свих, доживели свако на свој начин, али углавном погрешно. Никога међу њима нисам имао разлога да презирем, да ниподаштавам а још мање мрзим. Још док сам чекао свој ред да уђем у следећу продавницу, донео дам једну врло важну одлуку. Одлучио да се свима јављам, не обазирући се на то да ли смо се пре ове појаве маскирања јављали једно другом. И сви су отпоздрављали, не могу рећи да ми је неко прекорио због јављања.
     Али, изненађењима нема краја: за све време док је трајала мера ношења заштитне маске лица, ја сам почео успешно препознавати та лица, иако су била под маскама. Чак сам по тиковима откривених делова лица, могао уочити њихове осмехе или намргођеност!
     Како све има свој крај, тако је стигла наредба од стране власти, да се маске могу скинути, иако су их, они "плашљивији" и даље могли носити. Е сада је настао још већи проблем: неке људе, који су скинули своје маске, нисам успевао да препознам, иако смо се до само пре пар дана знали и препознавали.
     Отишавши кући, анализирао сам све чиниоце ових појава и дошао до извесних закључака. Први закључак ме навео на помисао да су саме маске, неке људе толико обликовале по својим законима и мерилима, те су људи изгледали тако као да на себи имају маске. Други, другачији закључак се јавио код оних који су и даље носили маске. Наиме, ја сам потпуно видео сваку црту њиховог лица, младеж, брк, кармин... Биће да се у овом случају догодио супротан ефекат, да је лице својим вредностима (ма какве оне биле), до те мере деловало на маску, да је она почела личити на свог господара. Онда помислим, а можда су они и пре увођења мера већ имали маске на лицу и то свакодневно, али ко је мени крив што ја нисам обраћао пажњу на тај детаљ?
     На крају, када све ово са коронавирусом прође, очекује се да коначно падну маске! И једне и друге. Све!


субота, 18. април 2020.

Отпевај ми једну

У не тако давној прошлости, ако бисте замолили (затражили) да вам неко дете отпева неку дечију песмицу, дете би веровано запевало: "Заклео се бумбар у цвет и у мед...", "Десет љутих гусара", "Разболе се лисица", "Моја мама"... итд.

Данас је једно дете, на овакву "молбу", запевало "Ти моје злато"!?

- закључак: Дете пева ону песму, којом је музички највише "бомбардовано"!

- ИСТИНА: Данашњи композитори и текстописци су подетињили.

недеља, 12. април 2020.

Змај

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

     Пре неки дан решим да се вратим у младост, ако не на други начин а оно, макар кроз игру. Сетим се да сам као дете пуштао змајеве и у томе сам био врло вешт и успешан. Помислих да би то могла бити добра идеја, те одмах кренух у реализацију плана. Изненадих се својом спретношћу око израде змаја; био је готов за непун сат.
     Када је змај био потпуно спреман, сачеках први ветрић и винух га у небо. Одмотавао сам канап све више и више док се змај, под налетом ваздушних стуја, пео у небеса. Таман сам се, онако занесен летом змаја опустио, у једном тренутку, он престаде да се миче. Тачније, беше се фиксирао на једном месту у ваздуху, и ни макац одатле. Покушавао сам канапом да га побудим на кретање али узалуд. Тада се сетих да имам телескопску, алуминијумску мердевину која, када се потпуно развуче, досегне висину од дванаест метара. Оставим змаја и канап, и брже-боље донесем мердевину. Наслоним је на канап те се попнем горе у висине. Међутим, када сам ступио на последњу пречку мердевине, суочим се са новим проблемом: змај је био запео на већој висини но што сам могао дохватити. Шта ћу, него да смишљам нову стратегију. Сиђем на земљу и одем по коноп, који је имао дужину од осамнаест метара. Тако опремљен, опет се попнем горе, а онда ухватим један крај конопца, док сам други крај хитнуо у висине, у правцу змаја. Кренем да се пењем уз коноп и тако успедох да дођем до запетљаног змаја. Одмах сам уочио квар: упетљао се са самим собом. Након што сам га распетљао, он полако крену у даљи лет, а ја кренух низ коноп. Када се спустих до краја конопа, уочих да нема мердевина. Неко их украо док сам био горе. Тако, држећи се на конопцу, сав се предам у размишљање, како пребродити новонастали проблем. У том тренутку баш се према мени приближавао онај крај канапа од змаја. Сачекао сам повољан тенутак, баш када је пролазио поред мене, прихватио сам канап а опустио конопац, који одмах паде на земљу, јер га више нисам придржавао. Држећи се за канап, онако из висине, таман угледам доле на земљи човека који ми је украо мердевине. Усмерим змаја на ту страну, ухватим врх мердевина и повучем увис. Онај лопов вуче наниже, међутим, ја га надјачам и истргнем из руку своје мердевине. Најзад, онако висећи једном руком на канапу свога змаја, са мердевинама у другој руци, полако окренем змаја ка својој кући. Ту спустим мердевине на земљу, а низ њих спустим себе и змаја.
     Наравно, неки ће веровати у целу ову причу, а због оних других, сумњичавих, питам се шта би било да, за потребе приче, количину истине нисам смањивао!

недеља, 5. април 2020.

Сатирична прича

     У оваквој једној причи, примера ради, требао бих поставити једну краву као носећи лик приче. А онда, крави бих морао придружити још неку животињу, овцу на пример, и "подарио" им моћ говора, У даљем току приче, оне две би водиле конверзацију, којом би се на културан начин ругао нечему, систему друштвеног уређења, на пример. Али, тај сценарио је апсолутно немогућ из разлога што краве припадају врсти која изумире, и то прогресивном брзином. С тога, било би веома неумесно, а и неморално, поигравати се са овим племенитим животињама, поготово што постоји бојазан да оду у заборав, и да их будући нараштају могу видети само на старим, избледелим фотографијама.
     Можда бих у причу могао да уведем каквог вола, или јазавца, попут Петра Кочића. Ту су ствари већ другачије. Јазавци не краду кукурузе јер се њиве више не обрађују, те сам с те стране демотивисан. Са воловима се не бих петљао јер је дошло такво време да се не зна ко је во а ко крава. А остаје и дилема око тога јесу ли и они угрожена врста и јесу ли у изумирању.
     Пробао сам да на овој причи порадим са магарцима, мазгама, змијама, разним алама и вранама... Није ишло никако. Сви ови појмови, као евентуални носиоци ликова, истрошени су већ. Неки су чак изгубили смисао или природну сврху као ликови, ма које и ма какве приче. Дакле, и ова гарнитура ликова прети да оде у историју.
     Свиња! Да, и о њој сам размишљао. Међутим, ни свиње нису што су свиње биле. И оне су се усвињиле. И није само то, ето, и свињама прети истребљење, које је почело онда када су нестали свињари. Са занатом свињара нестали су и многи други занати попут овчара илити пастира, коњушара, чувара пернатих живина.
     А да самог човека ставим у носећој улози приче не бих, из разлога што тај може имати неку фалинку. Може бити слеп и ето ми проблема: ем ће се Домановић превртати у гробу, ем ћу добити жестоке критике од Савеза слепих и слабовидих. Ако којим случајем лик буде храмао, шепао при ходу, знам да ће ме многи оптужити како призивам понављање историје. Ни са Нушићем не бих желео да имам проблема јер, још једно сумњиво лице, било би сувишно.
     Најзад, упали смо у временски простор када ни једноставну сатиричну причу не можемо написати, а све због нестајања кључних елемената приче. Неко ће се засигурно запитати:
- Па, Бога ти, куда све то нестаде?
А одговор стоји ту, пред његовим носом. Вукови, краве, волови, магарци, змије, мазге, овце, свиње, мајмуни, разне але и вране, све се то посакривало на најсигурнијем месту, под људском кожом! Јер, као што и сами видите, све вредности сатире и несатире, све се то данас полако и сигурно, сатире!

субота, 4. април 2020.

Сто је вра(г)

     Размишљао сам, мозговао, пребирао по фиокама мозга... трагао сам за идејом. Ево, не престајем да мислим и данас о томе, али сам у међувремену, слушајући разговоре својих мештана, мотивисан љиховим освртом на свеукупном стању у месној средини, и закључио да би се већина људи сложила око једне ствари, јер су свесни чињенице да је враг однео шалу.
     Како се задњих година локална власт није претргла у издвајању средстава за ма какав напредак нашег села, наши људи су спремни да уложе по сто евра (по пунолетном мештанину) у циљу побољшања услова за живот у нашем месту. И то не било којих сто евра, већ оних које Влада планира да пласира ка сваком пунолетном грађанину наше земље. Колико сам могао да схватим суштину приче, наш човек би поменуту своту уложио у инфраструктуру, школство, културу, па и пољопривреду. Све четири побројане гране су нам угрожене, деградиране или потпуно потиснуте из наших живота. Као што се из приложеног види, наш човек је вредан, оран, уман, умејатан... само му недостаје тај финансијски подстицај. Ето како људи нашег села планирају да утроше евентуално добијени новац, што је за сваки вид похвале, с обзиром на то да нам је без присуства  побројаних субјеката, опстанак на селу доведен у питање, а све због урушавања темеља на коме базира наш, сеоски живот. 
     Овај текст има за циљ да властима обзнани да исплата поменуте своте није узалуд планирана, напротив! Постоји и секунрадни циљ, а он се базира на опште информисање свих људи у селу, како би благовремено приступили планираним пројектима и акцијама, и својим примером анимирали оне мање активне људе. Јер, сто евра дођу и прођу, а дела остају!


петак, 3. април 2020.

Првенац

     Поштовани читаоци блога, најзад, после извесних отежавних околности, изашао је из штампе мој првенац, књига под називом "ЈА... САМО НЕШТО ДА ПИТАМ". У књизи су на преко 210 страница заступљене кратке приче у књижевној форми, кратке приче на тимочко-призренском дијалекту и афоризми, текстови с блога "Клисура бре".

     Овом приликом желим да се захвалим свима који су на било који начин помогли да дело угледа светлост дана и то, најпре добротвору, ВЛАДИЦИ Божиловић из Велике Сејанице,

спонзорима:
- Фризерски салон „РАДЕ“, Грделица
- СТР „Избор“, Грделица
- ТР „ББ“, Грделица
- Пекара „ПЕКА“, Грделица
- АПР „ГОЛУБОВИЋ“, Грделица
- ФС „ГАГА“, Грделица
- Угоститељска радња „OLD SQUARE“, Грделица
- Срђану Цветановићу, Ковачева Бара

Нарочита захвалност лицима:
- Маја Милић, дипл. филолог српског језика и књижевности, Грделица
- Милица Стојановић, мастер филолог српског језика и књижевности, Лесковац
- Драган Величковић, ликовни техничар дизајна, Велика Сејаница

     Такође, велико хвала Зорану Јовановићу, песнику, афористичару и књижевнику, из Лескоца, који је изразио своје мишљење о књизи кроз Поговор.


       

 

среда, 1. април 2020.

Нећу те волети превише

Данас те нећу волети превише.
Не, нећу ни премало.
Али, теби ће то бити довољно.
Ти ниси навикла на велику љубав,
шкодило би твом телу и бићу.
Зато ћу количину љубави
ускладити са твојим очекивањима.
А она су скромна.

Данас ћу пажљиво одмерити љубав
и усмерити према теби.
Али, теби ће то бити довољно.
Јер, до сад си била невољена
oд оних, који су требали волети.
А нису знали да те воле...
Или нису хтели?

И нећу
 те волети превише.
Бојим се количине моје љубави
Јер, несвикнута са њом, верујем,
била би повређена.

Зато, волећу те довољно!