*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.
Прва трећина текуће 2020. године, свет у коме живимо, преживљавао је општу трансформацију. Ниједна пора друштвеног живота није остала нетакнута и неначета вирусом, који не утиче само на здравље људи, већ је спреман да уништи све што му се нађе на путу: економију, културу, политику, науку, па и технику. Текст пишем у доба када је свет био глобално, потпуно залуђен коронавирусом. Наравно, на појаву ове пошасти, најпре је реаговало здравство, које је предузело и препоручило превентивне мере, а све у циљу заштите појединаца од заразе. У ту сврху, препоручена је дистанца између људи на јавном месту, јер се вирус преносио управо директним контактом. Друга мера превентиве је била препорука ношења медицинске маске за лице, сваког лица које изађе у јавност. У оваквим околностима при сусрету, нормална је појава да су се људи теже могли идентификовати, иако живе у малом месту где се, скоро сви међусобно познају.
Кренем градом пре неки дан у набавку основних потрепштина, наравно са маском на лицу, и тако сконцентрисан на што ефикаснију и краћу посету продавници мешовите робе, увек пре поласка направим списак неопходних производа или сировина. Наравно, таква једна припрема била је препоручива, а све због увиђавности према онима који су стрпљиво чекали свој ред пред самим улазом, с обзиром на то да се унутар одаја локала, у једном моменту могле наћи три пресоне, што је ограничавала квадратура радне површине самог локала. Наравно, нисам се никоме посебно јављао али сам ипак, при доласку свима упућивао речи попут "добро јутро" или "добар дан", све у зависности од доба дана. И управо ту су се јављали први приговори, јер су се неки осећали непрозваним, неудостојеним мојом пажњом:
- А, зашто се ти не јављаш свима нама?
- Ти ли то мене не познајеш?
- Откад смо у ми свађи?
- Море, одрипи и ти млого, поче да не познаваш сиротињу.
- Ма, кад се наједе тол'ко?
Видим, неки људи су моје дискретно поздрављање свих, доживели свако на свој начин, али углавном погрешно. Никога међу њима нисам имао разлога да презирем, да ниподаштавам а још мање мрзим. Још док сам чекао свој ред да уђем у следећу продавницу, донео дам једну врло важну одлуку. Одлучио да се свима јављам, не обазирући се на то да ли смо се пре ове појаве маскирања јављали једно другом. И сви су отпоздрављали, не могу рећи да ми је неко прекорио због јављања.
Али, изненађењима нема краја: за све време док је трајала мера ношења заштитне маске лица, ја сам почео успешно препознавати та лица, иако су била под маскама. Чак сам по тиковима откривених делова лица, могао уочити њихове осмехе или намргођеност!
Како све има свој крај, тако је стигла наредба од стране власти, да се маске могу скинути, иако су их, они "плашљивији" и даље могли носити. Е сада је настао још већи проблем: неке људе, који су скинули своје маске, нисам успевао да препознам, иако смо се до само пре пар дана знали и препознавали.
Отишавши кући, анализирао сам све чиниоце ових појава и дошао до извесних закључака. Први закључак ме навео на помисао да су саме маске, неке људе толико обликовале по својим законима и мерилима, те су људи изгледали тако као да на себи имају маске. Други, другачији закључак се јавио код оних који су и даље носили маске. Наиме, ја сам потпуно видео сваку црту њиховог лица, младеж, брк, кармин... Биће да се у овом случају догодио супротан ефекат, да је лице својим вредностима (ма какве оне биле), до те мере деловало на маску, да је она почела личити на свог господара. Онда помислим, а можда су они и пре увођења мера већ имали маске на лицу и то свакодневно, али ко је мени крив што ја нисам обраћао пажњу на тај детаљ?
На крају, када све ово са коронавирусом прође, очекује се да коначно падну маске! И једне и друге. Све!
Прва трећина текуће 2020. године, свет у коме живимо, преживљавао је општу трансформацију. Ниједна пора друштвеног живота није остала нетакнута и неначета вирусом, који не утиче само на здравље људи, већ је спреман да уништи све што му се нађе на путу: економију, културу, политику, науку, па и технику. Текст пишем у доба када је свет био глобално, потпуно залуђен коронавирусом. Наравно, на појаву ове пошасти, најпре је реаговало здравство, које је предузело и препоручило превентивне мере, а све у циљу заштите појединаца од заразе. У ту сврху, препоручена је дистанца између људи на јавном месту, јер се вирус преносио управо директним контактом. Друга мера превентиве је била препорука ношења медицинске маске за лице, сваког лица које изађе у јавност. У оваквим околностима при сусрету, нормална је појава да су се људи теже могли идентификовати, иако живе у малом месту где се, скоро сви међусобно познају.
Кренем градом пре неки дан у набавку основних потрепштина, наравно са маском на лицу, и тако сконцентрисан на што ефикаснију и краћу посету продавници мешовите робе, увек пре поласка направим списак неопходних производа или сировина. Наравно, таква једна припрема била је препоручива, а све због увиђавности према онима који су стрпљиво чекали свој ред пред самим улазом, с обзиром на то да се унутар одаја локала, у једном моменту могле наћи три пресоне, што је ограничавала квадратура радне површине самог локала. Наравно, нисам се никоме посебно јављао али сам ипак, при доласку свима упућивао речи попут "добро јутро" или "добар дан", све у зависности од доба дана. И управо ту су се јављали први приговори, јер су се неки осећали непрозваним, неудостојеним мојом пажњом:
- А, зашто се ти не јављаш свима нама?
- Ти ли то мене не познајеш?
- Откад смо у ми свађи?
- Море, одрипи и ти млого, поче да не познаваш сиротињу.
- Ма, кад се наједе тол'ко?
Видим, неки људи су моје дискретно поздрављање свих, доживели свако на свој начин, али углавном погрешно. Никога међу њима нисам имао разлога да презирем, да ниподаштавам а још мање мрзим. Још док сам чекао свој ред да уђем у следећу продавницу, донео дам једну врло важну одлуку. Одлучио да се свима јављам, не обазирући се на то да ли смо се пре ове појаве маскирања јављали једно другом. И сви су отпоздрављали, не могу рећи да ми је неко прекорио због јављања.
Али, изненађењима нема краја: за све време док је трајала мера ношења заштитне маске лица, ја сам почео успешно препознавати та лица, иако су била под маскама. Чак сам по тиковима откривених делова лица, могао уочити њихове осмехе или намргођеност!
Како све има свој крај, тако је стигла наредба од стране власти, да се маске могу скинути, иако су их, они "плашљивији" и даље могли носити. Е сада је настао још већи проблем: неке људе, који су скинули своје маске, нисам успевао да препознам, иако смо се до само пре пар дана знали и препознавали.
Отишавши кући, анализирао сам све чиниоце ових појава и дошао до извесних закључака. Први закључак ме навео на помисао да су саме маске, неке људе толико обликовале по својим законима и мерилима, те су људи изгледали тако као да на себи имају маске. Други, другачији закључак се јавио код оних који су и даље носили маске. Наиме, ја сам потпуно видео сваку црту њиховог лица, младеж, брк, кармин... Биће да се у овом случају догодио супротан ефекат, да је лице својим вредностима (ма какве оне биле), до те мере деловало на маску, да је она почела личити на свог господара. Онда помислим, а можда су они и пре увођења мера већ имали маске на лицу и то свакодневно, али ко је мени крив што ја нисам обраћао пажњу на тај детаљ?
На крају, када све ово са коронавирусом прође, очекује се да коначно падну маске! И једне и друге. Све!
