Размишљао сам, мозговао, пребирао по фиокама мозга... трагао сам за идејом. Ево, не престајем да мислим и данас о томе, али сам у међувремену, слушајући разговоре својих мештана, мотивисан љиховим освртом на свеукупном стању у месној средини, и закључио да би се већина људи сложила око једне ствари, јер су свесни чињенице да је враг однео шалу.
Како се задњих година локална власт није претргла у издвајању
средстава за ма какав напредак нашег села, наши људи су спремни да уложе по сто
евра (по пунолетном мештанину) у циљу побољшања услова за живот у нашем месту.
И то не било којих сто евра, већ оних које Влада планира да пласира ка сваком
пунолетном грађанину наше земље. Колико сам могао да схватим суштину приче, наш
човек би поменуту своту уложио у инфраструктуру, школство, културу, па и
пољопривреду. Све четири побројане гране су нам угрожене, деградиране или потпуно потиснуте
из наших живота. Као што се из приложеног види, наш човек је вредан, оран,
уман, умејатан... само му недостаје тај финансијски подстицај. Ето како људи
нашег села планирају да утроше евентуално добијени новац, што је за сваки вид
похвале, с обзиром на то да нам је без присуства побројаних субјеката, опстанак на селу
доведен у питање, а све због урушавања темеља на коме базира наш, сеоски живот.
Овај текст има за циљ да властима обзнани да исплата поменуте своте није узалуд
планирана, напротив! Постоји и секунрадни циљ, а он се базира на опште
информисање свих људи у селу, како би благовремено приступили планираним
пројектима и акцијама, и својим примером анимирали оне мање активне људе. Јер,
сто евра дођу и прођу, а дела остају!
Нема коментара:
Постави коментар