*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.
Пре неки дан решим да се вратим у младост, ако не на други начин а оно, макар кроз игру. Сетим се да сам као дете пуштао змајеве и у томе сам био врло вешт и успешан. Помислих да би то могла бити добра идеја, те одмах кренух у реализацију плана. Изненадих се својом спретношћу око израде змаја; био је готов за непун сат.
Када је змај био потпуно спреман, сачеках први ветрић и винух га у небо. Одмотавао сам канап све више и више док се змај, под налетом ваздушних стуја, пео у небеса. Таман сам се, онако занесен летом змаја опустио, у једном тренутку, он престаде да се миче. Тачније, беше се фиксирао на једном месту у ваздуху, и ни макац одатле. Покушавао сам канапом да га побудим на кретање али узалуд. Тада се сетих да имам телескопску, алуминијумску мердевину која, када се потпуно развуче, досегне висину од дванаест метара. Оставим змаја и канап, и брже-боље донесем мердевину. Наслоним је на канап те се попнем горе у висине. Међутим, када сам ступио на последњу пречку мердевине, суочим се са новим проблемом: змај је био запео на већој висини но што сам могао дохватити. Шта ћу, него да смишљам нову стратегију. Сиђем на земљу и одем по коноп, који је имао дужину од осамнаест метара. Тако опремљен, опет се попнем горе, а онда ухватим један крај конопца, док сам други крај хитнуо у висине, у правцу змаја. Кренем да се пењем уз коноп и тако успедох да дођем до запетљаног змаја. Одмах сам уочио квар: упетљао се са самим собом. Након што сам га распетљао, он полако крену у даљи лет, а ја кренух низ коноп. Када се спустих до краја конопа, уочих да нема мердевина. Неко их украо док сам био горе. Тако, држећи се на конопцу, сав се предам у размишљање, како пребродити новонастали проблем. У том тренутку баш се према мени приближавао онај крај канапа од змаја. Сачекао сам повољан тенутак, баш када је пролазио поред мене, прихватио сам канап а опустио конопац, који одмах паде на земљу, јер га више нисам придржавао. Држећи се за канап, онако из висине, таман угледам доле на земљи човека који ми је украо мердевине. Усмерим змаја на ту страну, ухватим врх мердевина и повучем увис. Онај лопов вуче наниже, међутим, ја га надјачам и истргнем из руку своје мердевине. Најзад, онако висећи једном руком на канапу свога змаја, са мердевинама у другој руци, полако окренем змаја ка својој кући. Ту спустим мердевине на земљу, а низ њих спустим себе и змаја.
Наравно, неки ће веровати у целу ову причу, а због оних других, сумњичавих, питам се шта би било да, за потребе приче, количину истине нисам смањивао!
Пре неки дан решим да се вратим у младост, ако не на други начин а оно, макар кроз игру. Сетим се да сам као дете пуштао змајеве и у томе сам био врло вешт и успешан. Помислих да би то могла бити добра идеја, те одмах кренух у реализацију плана. Изненадих се својом спретношћу око израде змаја; био је готов за непун сат.
Када је змај био потпуно спреман, сачеках први ветрић и винух га у небо. Одмотавао сам канап све више и више док се змај, под налетом ваздушних стуја, пео у небеса. Таман сам се, онако занесен летом змаја опустио, у једном тренутку, он престаде да се миче. Тачније, беше се фиксирао на једном месту у ваздуху, и ни макац одатле. Покушавао сам канапом да га побудим на кретање али узалуд. Тада се сетих да имам телескопску, алуминијумску мердевину која, када се потпуно развуче, досегне висину од дванаест метара. Оставим змаја и канап, и брже-боље донесем мердевину. Наслоним је на канап те се попнем горе у висине. Међутим, када сам ступио на последњу пречку мердевине, суочим се са новим проблемом: змај је био запео на већој висини но што сам могао дохватити. Шта ћу, него да смишљам нову стратегију. Сиђем на земљу и одем по коноп, који је имао дужину од осамнаест метара. Тако опремљен, опет се попнем горе, а онда ухватим један крај конопца, док сам други крај хитнуо у висине, у правцу змаја. Кренем да се пењем уз коноп и тако успедох да дођем до запетљаног змаја. Одмах сам уочио квар: упетљао се са самим собом. Након што сам га распетљао, он полако крену у даљи лет, а ја кренух низ коноп. Када се спустих до краја конопа, уочих да нема мердевина. Неко их украо док сам био горе. Тако, држећи се на конопцу, сав се предам у размишљање, како пребродити новонастали проблем. У том тренутку баш се према мени приближавао онај крај канапа од змаја. Сачекао сам повољан тенутак, баш када је пролазио поред мене, прихватио сам канап а опустио конопац, који одмах паде на земљу, јер га више нисам придржавао. Држећи се за канап, онако из висине, таман угледам доле на земљи човека који ми је украо мердевине. Усмерим змаја на ту страну, ухватим врх мердевина и повучем увис. Онај лопов вуче наниже, међутим, ја га надјачам и истргнем из руку своје мердевине. Најзад, онако висећи једном руком на канапу свога змаја, са мердевинама у другој руци, полако окренем змаја ка својој кући. Ту спустим мердевине на земљу, а низ њих спустим себе и змаја.
Наравно, неки ће веровати у целу ову причу, а због оних других, сумњичавих, питам се шта би било да, за потребе приче, количину истине нисам смањивао!
Нема коментара:
Постави коментар