*Сва морална и имовинска права над текстом задржавам као аутор.
Тог преподнева ушао је Дане у пекару с намером да себи купи бурек. За њим је у пекару ступило још пар потенцијалних купаца брашнених производа. Продавачица је била врло љубазна и питала какав бурек жели, на шта је Дане рекао да жели бурек са сиром. Уто се у разговор умешао човек осредњих година, који је стајао у реду иза купца:
- Ако сте тражили бурек, то вам је пита са месом, господине.
Тај његов упад га је мало дрзнуо и није му се допао али је културно реаговао:
- Ако је бурек, господине, пита сас месо, кво је ондак пита са спанаћ? - заинтересовао се Дане.
- То вам је зељаник.
- А пита сас сирење? - полуиронично је поставио питање, пропевши се на ножним прстима.
- Баница, мој пријатељу, баница. Тако се овде, на југу наше земље, одувек звала пита са сиром.
Замислио се Дане, повезао све појмове и увидео да постоји логика. Сетио се како је његова баба некада правила баницу и то испод црепуље. Тај мирис му се на трен вратио па је одлучио да упадицу прихвати као добронамерну. Осећао се богатијим и просветљенијим за то ново сазнање, па се поносно обрати продавачици:
- Госпођо, дајте ми две осмине од баницу - рекао је продавачици а она га услужила ћутке и са једва приметним али љубазним осмехом. Уз, у папиру увијени производ, пружила му је кусур и фискални исечак. Како је у пекари било столова за којима се могла презалогајити купљена роба, сео је за једним од њих и почео да сажвакане залогаје банице одлаже у свој стомак. Кусур и рачун је пак одложио у џеп. У међувремену, човек - познавалац бурека, приликом напуштања пекаре, пожелео му је пријатан оброк, на чему му се Дане уљудно захвалио:
- Фала ви, господине, на помоћ. До с'г, ни
сам несам знаја
ни кво купујем,
ни кво једем..
- Нема на чему, радује ме ако сам вам бар мало проширио видике.
Након петнаестак минута, наш јунак је пекару напустио сит и задовољан због проширених видика. На улици није исходао ни двадесетак корака када га трже глас иза његових леђа:
- Господине!
Након освртања угледао је две прилике које су му се обратиле упитно-констатацијским речима:
- Господине, ви сте управо изашли из пекаре?!
- Дабоме, право.
- Ми смо припадници државног сектора, из финансијске инспекције, интересује нас шта сте пазарили у пекари.
- Купија сам бурек, то јес, баницу!
- У реду, покажите нам фискални рачун, дужни сте га сачувати до 200 метара удаљености од објекта где сте пазарили.
- Али ја...
- Молим вас - умеша се други припадник сектора у дијалог, те наста тријалог - ако не поседујете фискални рачун, мораћете платити казну.
- Али, људи... сектораши, чекајте малко...
- Нема чекања! Јесте ли од обвезника добили такав папир, односно, исечак?
- Јесам, добија сам исечак од баницу и неку артишку, него...
- Е, онда нам покажите ту артишку.
- Ама, господо препадници, сачекајте. Не знам куде сам гу денуја, - поче Дане да гура своје руке по свим џеповима своје одеће.
- Хајде, хајде... немојте се снебивати. Очигледно нисте сачували рачун, морате платити казну на лицу места.
- Аха, еве га! Туј је! - најзад је пронашао тражени докуменат, у овом случају важан као аусвајс, и пружио га службеним лицима на увид.
- Добро, у реду је - рече прво службено лице.
- Добро, у реду је - рече друго службено лице. - Овде пише да сте купили бурек. Дакле, покажите нам купљену робу то јест, купљено добро.
- Аух, господо финајсери...
- Нема аух, нема господо! Покажите робу, одмах сада! - био је упоран другослужбијанац.
- Мислим да смо у проблем, голем проблем... - мистериозно рече Дане.
- Каквом проблему? Ми нисмо у никаквом проблему а ви очигледно јесте, - гордио се исти службеник.
- Абре људи, сви смо у проблем. Стра ме да ћу ви сас одговор проширим видици, - испрси се Дане!
- Ви да нам проширите видике!? Ха, ха, ха... - оба припадника државног сектора прснуше од смеха па у један глас запиташе:
- Како?
- Па, робу... тој купљено добро, тој ћу могу да ви пружим на увид тек сутра.
Нема коментара:
Постави коментар