Зима је била на измаку. Бројила је своје последње дане за ту годину. Сунце се кроз облаке пробијало и својим зрацима интензивније почело да топи снег. Човек је седео у својој топлој соби и кроз прозор гледао зиму и све што јој се дешава. Напољу, време се ојужило. Иако је снега још увек било у великим количинама, топлије време је измамило децу из својих кућа. Деца су се сакупила на оближњем брегу и покушавала да од открављеног снега направе снешка. Како су знала и умела, уз помоћ одраслије деце, сви скупа су направили нешто што је личило на снешка. Сада су се деца имала чему радовати - свом уметничком делу. И радовала су се. Онда су се деца поделила у две групе и почела да се грудвају. Једна грудва је пала на сами врх брдашца и почела да се котрља. Од те мале грудве, бачене дечијом руком, у замаху котрљања, настала је већа грудва. Својим даљим кретањем бивала је све већа јер је успут сакупљала све више снега и свега осталог на шта је наишла: сломљене гране, опало лишће, грудве земље, камење... Деца су гледала за грудвом и радовала се. Брежуљак је одзвањао од дечије граје. Грудва је са сваким новим кругом бивала све већа а докотрљала се све до подножја. Ту се зауставила, ту су престали да постоје услови за даљим увећањем, ту је изгубила снагу. Човек је све то посматрао из своје куће, са свог прозора.
А онда, усне човека, не одвајајући се једна од друге, развукоше се у загонетни осмех. Упалила му се лампица! Стећи ће богатство управо на тај начин, као што је грудва сакупљала снег. Тога дана је био окупиран, или боље речено, опседнут идејом да се лако обогати. Није могао да се одбрани од навира идеја, преплавиле су га и обузеле сасвим. Док је о томе размишљао, поглед му је завршавао на оној позамашној грудви. Усне човека се дуго задржаше у осмех из кога је надолазила плима задовољства. Довољно ће бити само да баци грудвицу своје замисли на врх. На врх? На који врх, почела је да га прогања та мисао? Све до вечери, размишљао је шта би могло да представља врх. Тo вече није вечерао. Те ноћи није спавао.
Тога преподнева се пробудио врло касно. У времену сна, сањао је како се и он сам претворио у грудву снега, а некакви грамзиви људи су га поткопавали или су с њега скидали по мало снега. Били су окрутни према њему и непријатељски расположени. Неко је хтео да од њега лопатом одвали повећи комад снега! Имао је осећај да му неко срце из груди чупа. Управо у том тренутку се пробудио с болом у грудима.
Нови дан је крупним корацима већ грабио ка подневу. Човек је, такође, крупним корацима изашао ван и пришао месту, где је синоћ остала повећа грудва снега. На гомили, затекао је камење, земљу, гране, труло лишће и тек шачицу снега. Ту су нестали неки услови... Од врха ни трага ни гласа. Човек је био љут на оне људе из свог сна! И на децу. Мрзео их је. Мрзео је читав свет. Погледао је на сат, видео да ће ускоро подне. Лакнуло му је: доласком поднева, стећи ће се услови да мрзи и самог себе.
Нема коментара:
Постави коментар