Епски хаику

     Јаворка се одаде за уметника, и тој за песника. Баба гу је такој саветувала: „Дете, кад се биднеш одавала, глеј да се одадеш за уметника“. Е, сад… какво је баба мислила, и како је Јаворка тај, бабин савет разумела, куј ће га знаје. Сви сељани су викали да неће нађе момка, неће мож да се одаде ел, беше млого пробирљива. Те, један вуј неје т’м’н, други неје ни до колена, трећи ругоба свецка, остали момци неки глупи, неки дебели, те несу школовани, нерадници, те имају голем нос, те ситни и никави, ицерили зуби… ма на сви је наодила мане. Ал, ете, судбина ли је, не ли је, куј га знаје које је у питање, Јаворка се одаде за Нецка уметника. Писаја је песме. Важно, она затвори уста на млоги сељани. Одаде се одјемпут, нити је сас Нецка богзна зборила, нити су си "вадили очи", тек, јед'н д'н, Јаворка побегла за Нецка!
     А, у тој време, владаја је неки други закон... знало се да пре свадбу нема ништа од онеј работе. Мож се гледате, мож се и за руке пипнете, па на крај, мож се и држите за руке али, то је све од контакти... од онија контакти. Е, с'г, куј је бија по умејатан момак, он је могаја да искористи прилику па да цуне девојку у гужву, рецимо. Или па, кад гу испраћа дом, мож се цуну, онакој кришком... и тој ти је све. Нема туј прерипување преко тарабе, трчање по сокаци, јурење низ басамаци, ачкање по блатишта... нема од тој ништа! Тој дооди тек после неко време од женидбу и одадбу, дек једно на друго почну да досађују. 

     Него, да се врнем на Јаворку... да ви испричам од оној најбитно. Кад беше свадба, и кад им се даде прилика да буду и онеј работе, диже се Јаворка ујутро, седе на ивицу од кревет па тури главу међу шаке. Њојан муж, Нецко, уметник, песник, виде тој па вика:
- Јаворче, јабуко моја румена, дал ми те заболе глава на рамена?
- Заболе ме, млого ме заболе - замислена, рече Јаворка.
- Да цунем, бол да прође, здравље да дође? – питује гу Нецко.
- Тешко ће прође, мој уметниче. Него, еве мислим се, како ли је настала реч уметнос? Мож да будне од реч умејање... а мож... Леле, тој је... Тој је баба мислила! Мож да будне и од уметање.

- Чија баба, која баба? - испитује Нецко.

- Неје битно него, какво ти тој пишеш?
- Пал, песме – вика Нецко.
- Знам да су песме него, какве песме? – упорна је сас питања Јаворка, баш гу занима уметнос.
- Пишем овеј, кратке песме, хаику се викају.
- Хаику? Е, јадна ја! Ја сам па мислила да пишеш песме јуначке, епске песме, дугачке…