Убио сам га! Само ја знам да то није био
несрећан слуцај. Могла је полиција да истражује до миле воље. Ма каква
форензика! Сва полицијска помагала овога света су немоћна пред овим случајем.
Наравно да нису истраживали. Нису ни покретали истрагу која би унапред била
осуђена на фијаско.
Дуго сам планирао начин и тренутак егзекуције, а прилика се сама указала. И све се тако спонтано одиграло, па би се рекло да готово никаквог уплива у догађај немам. Био је то трен његове велике бестијалности и мале неопрезности који сам искористио и преточио у сопствену корист. Не, није то било убиство из користољубља. Може се рећи да нисмо једно друго подносили након толико времена. Упсталом, ја га нисам уопште подносио, а за обрнута осећања нисам сигуран. Но, да кренем од почетка.
Пре пар година срели смо се случајно и успоставили контакт. Одмах се видело, или се бар чинило да ће то бити квалитетно познанство и пријатељство. Обзиром на околност да сам материјално био скоро исцрпљен, на неки начин, старао се о мени. Неко време није тражио никакве уступке. Чак се може рећи да сам живео к'о бубрег у лоју. Међутим, на основу сопственог искуства тврдим да је танка линија између квалитета живота бубрега у лоју и миша у гвожђари.
Храна никада није била дефицитарна, имало ју је у изобиљу. Наравно, допуштио сам му да има господарски однос према мени, на крају, и мени је годио такав режим живота. А и смештај је био солидан. Али, како за све постоји први пут, постоји и наставак. Најпре ме је "кињио" у шали. Е, када је почео да пије, у таквом стању је приказивао његову праву нарав. Претворио ме је у слугу захтевајући да му донесем ово или оно, да отрчим часком до тог и тог места, да вучем, тегљим за њега. И уз то, понижења разних сорти. Једино али истинско упориште имао сам у његовој жени тј. мојој господарици, коју сам изнад свега поштовао.
Почињу његови касни, поноћни доласци. При том се напија до бесвести, почиње да губи разум, везу са реалношћу. У почетку је подизао тон, а онда и руку, па и обе руке, како на њу тако и на мене. Називао ме животињом, а њој говорио да је у интимној вези са мном. Бивао је све скептичнији и све чешће се његова рука спустала на тело нежне жене. Било ми је жао што јој не могу помоћи. Трајало је то доста дуго.
Нисам сигуран да би неко оволико издржао под таквом тортуром. Што се мене тиче, био сам доста јаких нерава, али када је она у питању... ту сам пуцао к'о стакло.
Критичног дана, пошли смо на неку врсту забаве, где се он сусретао са себи равнима. Испијали су нека пића из чаша које им нису испадале из руку. Питао сам се, зашто после испијања садржаја чаше, исте не одложе. Ипак, гледао сам своја посла и држао се свог друштва. Атмосфера је загрејана до тачке кључања, а јединке супротног пола су уносиле своје бучне осмехе у лица гостију. Изгледа да су им та крештања импоновала, јер чинило се да су их подржавали тиме што су им суптилно узвраћали радњу. Баш ми је одговарало што мој господар на мене и не обраћа пазњу, а хтео сам да такво стање потраје до краја те њихове "забаве" у којој ја нисам видео ништа забавно. Јако је приметно било стање моје господарице, која се осећала запостављеном. Заиста би тако и било да јој нисам на диксретан начин правио друштво.
У једном моменту, изненада и без најаве, мој је господар скочио на мене. То што ме је у више наврата баш насамарио, није за мене представљало разлог за узбуну. Сада, помало изненађен његовом реакцијом, у осврту сам приметио да је његов гест пропраћен смехом, звиждуцима, аплаузом и још неким конклудентним радњама (које не бих да описујем). Можда сам осетио трун понижења, али то ме заиста није повредило. Повредило ме то што је и мене нагонио да скачем заједно са њим! То је већ дубоко зашло у мој понос. Некако сам поскочио, али се нисам добро дочекао на ногама, изгубивши равнотежу, пао сам, а пао је и он.
Том приликом је сломио врат и на месту остао мртав. Ја сам устао, повукао се пар корака, осетио да је код мене све на свом месту и полако се удаљио са места догађаја. Само ја знам да сам намерно "изгубио" равнотежу.
Сада припадам својој господарици. Она се стара о мени. Тек сада се заиста може рећи да смо у некој врсти везе. Чини се да нимало не жали за изгубљеним. Тако, у тренуцима опуштања, каже да ми је потребно друштво.
Пре пар дана купила је и довела прелепу кобилу. Од среће сам поскочио скоро исто као кад сам збацио свог господара с леђа. Уз то сам ударао копитама да је севало на све стране! И фркћао! Њи-хи-хи-хиииииииии!
Нема коментара:
Постави коментар