Ауторство

Већина текстова на блогу су ауторски и објављени, задржавам сва АУТОРСКА ПРАВА над њима, МОРАЛНА И ИМОВИНСКА!

петак, 23. октобар 2020.

Случајност

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор. 

    Због природе свога посла, врло често сам на точковима. Када је релација краћа, користим сопствени превоз а на дужим путовањима не волим да размишљам о вожњи, то препуштам возачима аутобуса и таксија. 
Тог јутра, ушао сам у потпуно празан аутобус, а возач ми је, при улазу, рекао: "Слободно бирајте где ћете сести". Сео сам на седиште број 5, други ред седишта иза возачевог места. Удобно сам се сместио, припремивши се за један дужи пут: бочица воде, банане, сендвич, слано пециво и обавезни уређај за слушање музике. Тај дан сам желео да преслушам групу Kansas, чији сам прогресив-рок обожавао. Ушло је за мном још доста путника, попуњавајући празна седишта. У том саставу је, нешто више од сат времена, аутобус путовао до станице следећег града. Управо су, у мојим слушалицама, текли први тонови песме "Dust in The Wind", када...
- Пардон, господине! - учинило ми се да сам чуо женски глас. Окренуо сам главу благо удесно, поред седишта број 6, стајала је госпођа плаве косе, негованог лица, лепог изгледа и дамског држања. - Господине, сели сте на моје место! - рекла је, након што се уверила да је придобила сву моју пажњу.
- Веома жалим, госпођо, ја управо седим на свом месту. 
- Немогуће, ја имам резервацију за седиште број пет. Имате ли ви резервацију?
- Имам умор у костима од седења, имам благи немир због путовања, имам пуну бешику... као што видите, резервацију немам!
- Онда, молим вас, омогућите ми да заузмем своје место. Очекујем да то учините одмах, чиме бисте потврдили своје џентлменство. 
- Уз сво поштовање вашег лика и дела, мада дело нисам видео али ме у њега уверава ваше отмено држање, уступање места у овом тренутку је за мене апсолутно неприхватљива опција.
- Господине, ја инсистирам!
- Госпођо, инсистирам да не инсистирате.
- Видим да са вама нема разговора, потражићу помоћ од особља аутобуса.
- Само изволите, драга госпођо - рекао сам то али не верујем да је чула моје речи јер, већ је била у оштрој комуникацији са шофером. Након тога су обоје дошли до мене са неком врстом компромиса. Шофер је казао да је дошло до техничке грешке у наплати резервације и питао нас обоје, да ли се слажемо да госпођа седи на седишту број шест, одмах до мене. Обоје смо, у знак сагласности, начинили по један гест. Ја сам потврдно климнуо главом а госпођа је своју позадину сместила на своје место, с тим што ми је ставила до знања да није расположена за ма какав вид конференције приликом путовања, а ја сам још једном климнуо главом, гледајући да ли ме гледа. Гледала ме је.
     Током путовања, одвојио сам део ока и упослио га студирањем моје сапутнице. Закључио сам да је могла бити коју годину старија од мене, да има стила у облачењу, да јој дискретна шминка покрива врло лепо лице, на чије су се образе сливали свеже уређени плави праменови косе, да има усне за нијансу испод боје вишње, да користи неки скуп и, мени непознат парфем, који би се могао назвати "Дођи". У даљем току путовања, плавуша је талашкала по својој торби, да би из ње извукла, и себи натакарила, тамне наочари. Дакле, закључио сам да ће студирати и она мене, онако, женском техником. То што сам посматрао, посматрао сам, сад смо заменили улоге, био сам посматран.
     Неких сат и фртаљ, а можда и два, до тада мирна госпођа, начинила је неколико покрета, који би могли наговестити њен излазак у следећем граду. Нисам се преварио. На следећој станици је устала, покупила свој приручни пртљаг, скинула наочаре, на трен ме погледала, а трен к'о година! Напустила је возило а при устајању, на седишту јој је испала визит карта тамно-виолет боје, са мат-зеленим преливом по дијагонали. Прихватио сам изгубљену ствар, на којој сам на насловној левој половини уочио водени жиг, слику плаве госпође. Десно је доминирао назив и лого њене фирме, Позади су били остали подаци попут броја телефона, имејла, врсти услуга, као и име власника са "ПО Драгица Костов".
     Прошло је неколико дана, можда и цела недеља, док нисам посвршавао своје послове а на догађај из аутобуса сам скоро заборавио. У раним вечерњим сатима тога дана, стигао сам с посла уморнији него обично. Одмах сам се истуширао и прилегао на кауч да се одморим уз какву књигу или неки филм. У одабиру између ова два задовољства, рука је сама кренула и кликнула црвено дугме на даљинском управљачу. Убрзо се на екрану појавила слика а из звучника је потекла обрада старе косовске песме "Еј, драги, драги" у извођењу Драгице Радосављевић - Цакане. Слушао сам те нежне и мелодичне тонове, као и Цаканин предиван глас, упијао сам сваку реч песме, сваки акорд, трилер а њен посебан вибрато ми је потпуно засенио ум. Толико сам се занео у слушању да ми се кожа сва најежила, а ја сам гласно узвикнуо: "Браво, Цакана, браво, Драгице!" Драгица... сетио сам се догађаја, и аутобуса, и Драгице, и визитке...
- Ало!
- Да? - чуо сам опет онај глас, овог пута у нежнијој варијанти и са нотом пословности.
- Да ли имам част разговарати са госпођом Драгицом?
- Да. Мада је мало касно, ипак, шта моја фирма може учинити за вас? - речено је тако танано, рекао бих и стидљиво али и одсечно, у исто време.
- Ваша фирма ништа али можете ви, - хтео сам видети колику количину стрпљења поседује.
- Шта бих ја то могла учинити а да будем сигурна да се не спрдате са мном? - била је опрезна.
- Плави увојци ваше косе не заслужују спрдњу, напротив, терају на поштовање. Молим вас да ми дате једно ситно обећање, то је једино што желим.
- Ситно обећање? Ретко то чиним али... данас сам добре воље, бићу добра вила, обећавам, али шта?
- Да нећете прекинути везу када чујете ко вас зове.
- Обећала сам, већ...
- Свој идентитет ћу вам открити питањем: желите ли да вам уступим место у аутобусу?
- Аха... сетила сам се. То сте ви? Е, па добро сте прошли, могу вам рећи. Умем ја да будем врло непријатна када сам у праву, али... Нисте ви ништа криви, ови су хтели да профитирају на резервацији... вратили су ми новац. Али... ви још нисте открили свој идентитет, мислим, потпуно.
- Па, овако. Зовем се Иван али то вама баш ништа не значи. Јер, име је само име и ништа више, можете га променити и шта онда? Оно што не можете променити то је човек у човеку. А човека чине тело, дух и ум, ако се слажете?
- Слажем се и слушам вас, наставите.
- Па, ето, телу припадају сва наша чула. Уму припадају начела и наши принципи, а души пориви и страсти. Руководећи се овим, име не значи ништа. Тек да се неком обратите, да се не одазове погрешна особа...
- Да, видим да сте читали Марка Аурелија. Ко зна, онај наш сусрет и она свађица... ко зна, можда је то и добро! Шта ви мислите?
- Можда.
- Иване, можемо ли ви и ја, то јест ми, са ви прећи на ти? Лагодније је и подношљивије.
- Наравно, Драгице.
- Иване, молим те, зови ме Коста! Сви ме тако зову, по презимену.
После пар уобичајених и неформалних реченица смо отпоздравили једно другом, да би се ја фокусирао на заслужени одмор те сам отишао на спавање. Сутрадан сам кренуо са припремама за наступајући викенд. Како живим сам, не морам се ни са ким консултовати око тога где и како ћу викендовати. У вечерњим сатима ми кроз главу пролетеше две мисли: за својих педесет година живота, ја не окусих атом планинског ваздуха, онако, опуштено. Друга мисао ме прену мало дубље: нити ја нити Коста, не рекосмо једно другом место пребивалишта! Опет је рука постала аутономни део мога тела, овај пут уместо даљинског управљача, посегнула је за телефоном.
- Добро вече, Коста.
- Добро вече и теби, Иване. Могу ти рећи да сам овај позив очекивала.
- Како? То мора да је или коинциденција или си обдарена телепатијом, треће не бива.
- Па, и ја бих за тебе рекла да владаш неком енергијом. Наиме, бићу конкретна као и увек до сада. Од када сам чула твој глас преко телефона, у мени тиња нека врста немира. Под утиском сам опчињености.
- Дај, појасни мало...
- Па, овако. Волела бих да се сретнемо, да негде седнемо, да проћаскамо уз кафу, али постоје две препреке
- А то су?
- Прва је географске природе: велика је раздаљина између наших места. Апликација на телефону ми је регистровала твој позив на југу Србије, а ја живим у граду на западу Србије.
- Добро, то и није нека препрека, ал' хајд' да чујем и другу препреку.
- Друга је биолошке природе... како да кажем... ја сам пуно старија од тебе. Ти си у другој половини пете деценије, ако сам добро осмотрила кроз оне тамне наочаре, или су ме превариле, можда си и млађи.
- Па, за мало су те превариле... пре неки дан сам начео шесту декаду живота.
- Браво! Иначе, изгледаш млађи.
- Хвала... Ја мислио брачне препреке у питању. Код мене то не постоји.
- Ни код мене, ту препреку сам превазишла, "случајно".
- У реду. Сад, хајде да сагледамо твоју доб али с мог аспекта. Наиме, ја за жене никада не говорим да су "старије" већ користим термин "озбиљније", па те молим да своје даље излагање ускладиш са тим.
- Опа! Баш ми се допада та терминологија. Дакле, спреман си да сазнаш колико сам "озбиљна"?
- Да.
- Узми чашу воде, нека ти буде при руци.
- Ево, узео сам.
- Седи!
- Легао сам!
- 61
- Молим? Али, како? Па, ти изгледаш... ма, скоро да не верујем. Изгледаш као да смо исто годиште, ако не баш толико а оно бар... бар 55.
- Имам 61 годину, - поновила је.
- Нека је и тако, али да знаш, мени године не значе ништа више од обичног броја.
- Ма, данас је то и модерно! - одвали она и шокира ме својом изјавом, јер сам добро прочитао оно између редова. - Тако, ако желиш да попијеш кафу са једном баком, можемо се договорити где да се нађемо.
- Желим да попијем кафу са тобом, али... али шта ћемо јести? - покушах да својом духовитошћу расплинем реч "бака".
- Ми нећемо да једемо. Ми ћемо се волети!!!
Пар тренутака се нисам могао призвати свести због њене директности. Најзад, прикупих раштркане мисли и прокоментарисах како се, у исто време, чудим и дивим њеном неоколишању.
- Ја сам ти већ казала, да сам конкретна у изјавама - додала је.
     Мој друг из детињства ми је дао кључ од своје викендице на Копаонику, где смо пре десетак година заједно боравили и уређивали околиш. Тамо сам стигао док је сунце још увек прожимало редак планински ваздух. Био је петак, касно поподне. Она се јавила око 17 часова и казала да је пошла аутобусом. То ми је дало времена да поспремим викендицу, да проветрим просторије, усисам подове и паучину, укључим бојлер, направим нешто за јело. Чак сам имао времена да поткрешем живицу и почупам неколико непожељних младих стабљика букве. Око 21 сат ми је зазвонио телефон, Јавила се. Рекла је да ме чека на станици, да су имали проблема на путовању, да је због тога каснила више од пола сата. Одмах сам стартовао свој ауто и за пар минута био сам на станици. На педесетак метара стајала је прелепа жена плаве косе, са кофером поред себе. Дигао сам руку високо и знак јављања, али ме није приметила. Потрчао сам у том правцу и био примећен тек на десетак метара раздаљине. Успорио сам свој трк, претворио га у ход и лагано јој пришао. Погледали смо се ћутке, поздравили и пријатељски пољубили. А онда, као по команди, загрлили се и љубили, љубили... не марећи да ли неко обраћа пажњу на нас. Два тела су се с муком мало раздвојила а усне су то учиниле последње. Она временска дистанца од једанаест година, преображена је у размак, са кога си могао видети свој одраз у оку, које те заљубљено гледа. Ипак смо некако, уз стотину трикова, потпуно раздвојили тела. Потом, унео сам њен кофер у ауто, сели смо и отишли у викендицу.
     Лежала је на кревету у некој провидној мајици а доле је имала само танке, врло танке гаћице, на којима су доминирали мали, розе цветићи. Очигледно, били смо спремни за једно посебно путовање. Приближио сам јој се и додирнуо по руци, потом по стомаку. Док сам клечао на кревету, завукао сам руку испод мајице и напипао нежну, пиргаву кожу. Мирисала је на све пријатне мирисе овога света.
     Легао сам, потом, с њене леве стране и гледао је у очи. Гледала је и она мене... истим онаквим погледом из аутобуса. Њене очи су клизиле по мом лицу. Левом руком сам јој склонио плаве праменове косе с лица и открио белину њеног врата. Кренуо сам својим лицем ка њеном, лагано... зажмурила је. Својим уснама сам дотакао њене. Сва се тргнула. Приметио сам да јој је дисање постало убрзаније и дубље. Нисам померао усне, напротив, још више их притиснуо на њене. Онда је почело нежно љубакање, да би се у следу догађаја наше усне потпуно спојиле и, као супер лепком, залепиле. Тога трена су се и језици укључили у игру, пожуда је бивала све жешћа, а мешање наших ензима је деловало на наша тела као катализатор. Дуго, дуго је трајао тај пољубац, док смо једно друго миловали слободним рукама. Моја рука више није била под мојом контролом, дирала је њене чврсте а ипак мекане груди. Ни моје усне нису биле беспослене, љубиле су јој леву ушну шкољку, па онда врат. Рука је, у дослуху са уснама, подигла њену мајицу до потребне висине. Пред мојим очима, указале су се две беле грудве, украшене са по једном дивљом јагодом. Усне су пожелеле да прихвате све што им се нуди а Коста се није опирала. Почео сам распоређивати нежне пољупце по читавом њеном телу. Рута путовања мојих усана се наставила преко груди, преко меког стомака, све до пупка. Ту је била прва станица, на којој се искрцало неколико њених тешких уздаха. Док ми је мазила леђа, ја сам осетио потребу да с пољупцима требам ићи ниже. Ниску мојих пољубаца сам окачио између њених бокова, језиком прелазећи испод пупка. Талас задовољства је био више него наглашен... обострано. Подигла је десну ногу тако што је савила у колену. Прихватио сам понуђено и љубио, љубио, љубио... У међувремену, већ смо стигли до нове станице, до руба њених гаћица. Ту је путовање напустило пар пригушених врисака. Ластиш је био толико лабав да сам без већих проблема почео завлачити језик између коже и гаћица, наишавши на прве длачице. Опет, слободном руком сам повукао тај одевни предмет наниже, а предамном се указала расцветала ружа, из које се осећала вулканска топлина. Желео сам да пољубим тај млаз магме  Имао сам жарку потребу да осетим мирис руже и укус тог, пробуђеног вулканског гротла. На прве додире мојих усана, Коста је зајечала. Након неколико тренутака рекла ми је: "Уђи... уђи, молим те и смести се где год хоћеш", а ја се сетих речи шофера аутобуса. Најпре сам се приближио хоризонту догађаја а потом ушао... Сасвим лагано и нежно, ушао сам у Универзум, у Црну рупу, и нестао... Настао је нови Велики прасак, нови Прапочетак! Била је то последња станица на том путовању. Време је стало, простор је нестао, свест се помутила, светлост засијала до неслућене количине лумена! Наша тела, била су у бестежинском стању. Дуго смо ћутали, заиста дуго... Одмарали се од путовања. 
     У наредних неколико дана, волели смо се лудо да луђе не бива, на све могуће начине, користећи сво искуство стечено током наших живота. Нештедимице смо се опходили једно према другом. Свако је желео да надмаши себе, да истовари нарамак љубави према свом емотивно-интимном бићу. Тих пар дана припадали смо само нама, а чинило нам се да владамо светом. Дуго после љубавног заноса, ћутали би. Ћутање је постало завршни део ритуала званог "Вођење љубави"! Тих дана, спознао сам све спољашне чари жене, као и оне које нуди мекоћа и топлина женске утробе! Такође, схватио сам шта заиста значи реч љубав. Волео сам и био сам вољен. Након свега, остало је пар модрица на њеним ногама, да сведоче о догађају.
     У једном од последњих дана боравка на Копаонику ја сам, после љубавне сеансе, проговорио: "Да човек не поверује да се овако нешто случајно може десити". Она се загонетно насмешила, затим је прокоментарисала питањем:
- Мислиш ли да је визитка испала случајно?
Лежећи смо се погледали, да би се у следећем тренутку лудо смејали, до суза. Волимо се и дан данас... случајно!


16 коментара:

  1. ...strepnja da ce prisutna fizička potreba omalovažiti najfiniji osecaj požude i dati mu sirovi nasrtaj koji se svodi na broj u nizu, preobratila se u verovanje, pred izrazom opisa obostranog spoja...

    ОдговориИзбриши
  2. Администратор блога је уклонио коментар.

    ОдговориИзбриши
  3. Božica Jurak Čelemetićđ11. јун 2024. 10:31

    Priča je odlična, tako stvarna da bi čovek pomislio da se upravo to dogodilo, sam opis događanja je odlično obrađen i dok se čita dobija se utisak prelepe

    ОдговориИзбриши
  4. Анониман11. јун 2024. 10:37

    Božica Jurak čeleketić
    Ljubavne priče koja se ne razlikuje od stvarnosti.
    Vrlo lepa priča, jako mi se sviđa.

    ОдговориИзбриши