У позицији улоге главне јунакиње ове приче
засигурно има много, како женске тако и мушке чељади.
За њих, њихови најмилији мисле да им ништа друго није потребно осим
"хлеба и воде".
*
Имала сам 63 година када је драгом Богу затребао један аутомеханичар. Та Његова потреба је изазвала извесне промене, у раду миокарда, на срцу мог супруга. Пре те божије потребе, мој супруг, иако завршио правни факултет, одлучио се за аутомеханичарски занат из средње школе. Словио је за врсног мајстора, посебно се специјализовао за Volkswagen-ове машине. Из целог региона се према нашој паланци, свакодневно сливала река "нездравих" аутомобила, а уливала се у његов сервис. Са супругом сам имала брак какав свака жена пожелети може, складан попут савршено наштелованих вентила и подешених дизни, без икаквих турбуленција. Из рада тако подешене машине, изродили смо кћер и сина. Посао у радионици се толико интензивирао, да је супруг морао проширити делатност и запослити неколико радника. Ја сам се више бавила кућним пословима, мада сам волела да помажем супругу у раду, нарочито онда када би био добро измазан разним уљима и мастима. Док би му руке биле заузете ланчаницима или лагерима, волела сам да га љубим, а он се бранити могао није. Често би ми узвраћао истом мером, у кухињи, док бих у рукама држала шерпе, тањире... Наша љубав била је безгранична. Са њим сам пропутовала широм наше земље а и иностранством. Увек када би имао слободно време, отиснули би се на неко језеро, планину, море... нарочито смо волели природу. Зато сам га и волела, јер када би наишао на успон, убацио би у прву... За разлику од њега, ја сам одувек била присталица брже вожње. Их, колико сам се казни наплаћала због тога, а син ме је често корио због моје љубави према брзини...
Посао је доносио доста зараде, материјално смо били врло стабилни. Стално смо набављали нове машине за радионицу а ћерки и сину купили по један стан у великом граду. Такође, деци смо дали одређену своту новца, од које је син основао транспортно предузеће за промет робе и услуга, а ћерка наставила студије у иностранству.
И ето, када смо могли ићи на лер, десило се да останем сама. Врло тешко сам проживљавала, оне прве тренутке након његовог одласка. Али, била сам прибрана, прихватила то као неминовност, живот се морао наставити а да ме нико питао није, да ли ја то могу. Ожалила сам одлазак мог супруга онако како то српски обичаји налажу а родбина и пријатељи очекују. Да, била сам у црнини нешто више од годину дана, потом сам се морала посветити себи. Но, жалост и црнина су остали тамо негде, на неком обронку срца, не знам тачно где. Дан, седмица, месец, година, па из почетка. Ћерка и син су били посвећени себи, својој породици, послу... Мене су у почетку посећивали скоро свакодневно а после све ређе и ређе. Разумела сам их, потпуно. Увек када би дошли, одвијао би се исти разговор:
- Мама, како си?
- Мама, треба ли ти нешто?
- Мама, боли ли те нешто?
- Мама... - а онда би се враћали својим животима, док бих ја остајала урамљена у четири зида. Нико мене није питао треба ли ми ишта осим хлеба и воде! Знала сам да нипошто не смем себи дозволити, да мењач убацим у рикверц! Имала сам снаге да возим напред, и само напред, гас до даске.
Трајало је такво стање неко време, не знам колико дуго. А онда сам срела човека нешто млађег од себе, који је могао колико-толико, да испуни празнину у мом животу, да долије горива у резервоар. Умногоме, подсећао ме је на мог човека: ведра духа, увек насмејан и весео, образован, елоквентан и увек одмерено говорљив. Почели смо чешће да се виђамо и дружимо, осећала сам да ми недостаје када не би били заједно. Временом, заљубила сам се! Осетила сам потребу да стално будем са њим. Потпуно ми је одговарао, како у разговору, тако и у размени нежности, у свеукупном опхођењу. Али... како ту потребу саопштити деци? Била сам напета као препумпана гума на голфу, на ивици експлозије.
Била је субота када су и син и ћерка најавили да ће доћи код мене. На тренутак сам хтела одустати али, више се није имало куд, одлучила сам да им саопштим. У противном, осећала сам да ћу зарибати. Након доброг ручка, док смо седели за столом, онако задовољни ићем и пићем, и захвални Богу на здрављу, ја сам, без много околишања изнела мој проблем.
- Синко, и ти кћери... рећи ћу вам нешто, око чега сам се дуго двоумила да ли да вам кажем. - Обоје се пренуше и занемеше. Искористих тај тренутак њиховог стања шока па наставих. - Пре неки дан сам била код свог изабраног лекара, који ми је дао упуте за друге лекаре, једном речју, извршила сам неку врсту техничког прегледа...
- Болесна си, мама?
- Нешто озбиљно?
- Казуј, мајко. Не држи нас у неизвесности.
- Ево, ја дрхтим од узбуђења и бриге...
- Полако, децо. Све ћу вам казати ако будете стрпљиви...
- Ево, стрпљиви смо! - повикаше у глас од нестрпљења.
- Казуј од чега си болесна, шта су ти нашли? - настави да ме ислеђује мој син.
- Ма, казаћу вам, али ми морате обећати нешто.
- Шта?
- Реци, шта... шта да ти обећамо?
- Обећајте ми да нећете драмити, јер сам ионако доста потресена.
- О, мама - притрча ћерка, загрли ме и поче да плаче. Син јој се придружи - Мама, све ћемо учинити за тебе, да ти буде боље, да нам будеш жива и здрава, знаш да те волимо...
- А обећање вашој мами?
- Обећавамо, бато ја обећавам - обрати се мом сину ћерка.
- Ма, то је најмање што можемо учинити за тебе, и ја обећавам, нећу драмити, нећу приговарати, нећу... нећу ништа! - сложи се син са мојом девојчицом.
- У реду, рећи ћу вам све по реду. Као што рекох, била сам код свог лекара, потом код осталих лекара, специјалиста у својој струци. На крају, била сам код неуропсихијатра.
- Код неуропси... мама, шта ћеш ти код њега? - упаде ћерка с питањем.
- Да, децо. Била сам код специјалисте, изложила му свој проблем, пружила на увид резултате и мишљења осталих лекара, испричала му све од почетка. Лекар ме је саслушао врло пажљиво, дао ми неки лекчић, али изрекао је и своје мишљење.
- Па, које мишљење, мама?
- Дај, мама, не мучи нас више - рече син. - Шта вели доктор?
- Доктор, децо, каже да је за тако психофизички здраву жену попут мене, заљубљеност сасвим нормално стање организма!
Настаде тајац! Мислила сам да ћу посрнути када им будем то саопштила, али ја се осетих поноснијом но икада до тад, што сам тако јака пред својом децом. Знам да ће део те снаге прећи на њих, да ће их то ојачати онда када се буду најслабије осећали.
- Дакле, мама, ти си здрава? - први се прибра син.
- Здравија него икад!
- И заљубљена? А, тата? - опет се умеша син.
- Тату не помињи, тата нема ништа с тим. Мама га је за живота поштовала и он је њу, то и сам знаш - стаде у моју одбрану моја дугокоса лепотица.
- И, ви се као волите? - опет се умеша син.
- И ми се волимо, без овога "као".
- И, шта ће све то променити у нашим животима?
- У вашим, ништа. У мом, надам се промена на боље. Он ће ме каткад посетити, ако се случајно задесите у кући, опходите се према њему као према човеку, који је крајње пажљив и воли вашу маму.
- Мама, ја желим да га упознам - опет ћерка потврди своју приврженост.
- То не може тако! Вас две нисте нормалне! Мама, треба да те...
- Шта треба? Да се стиди што је здрава и што је жива у сваком смислу? Размисли мало, бато. Наша мама се још увек пали на кључ а не на гурку, зар те то не радује? - узе ме ћерка под своје крило, затим се обрати мени. - Мама, ти си јака као голфова машина, тата би се поносио тобом... Уосталом, ми смо ти дали обећање. Бато, јесмо ли дали обећање? - поново се обрати свом брату.
- Хммм... Добро, де, дали смо, али...
- Али шта? Зар би више волео да на техничком прегледу није прошла?
- То не, али... али љубав, мислим, њене године, не знам, потпуно сам збуњен.
- Није то само ствар љубави, мој бато. То је и ствар потребе, ствар зова природе! Мама, пали! Само, молим те, вози полако!
- И... и пази на семафоре и пешачке прелазе... - додаде мој син, мој лепотан.
- Сине, мама више неће возити. Где год буде требало, ићи ћемо његовим голфом!
Нема коментара:
Постави коментар