*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.
Само му је још та потврда недостајала. Све остале папире некако је сакупио у једној фасцикли, што је био резултат његовог тромесечног одласка у општинску кућу. Док је пре неки дан излазио из те зграде, службеница му је рекла да за потрвду дође у понедељак и да јој се одмах јави, како не би узалуд чекао у реду.
Његово село и град су повезани градским аутобусом, који на задњу станицу стиже за четрдесетак минута. Млађан је словио за врло тачног човека, поштовао је како своје како и туђе време. Из навике, и тежње да што пре заврши с том потврдом, ухватио је аутобус у шест изјутра. Таман, док је улазио у аутобус, чуо је да га неко зове:
- Млађо, бре, о Млађо!
Када је, онако преко рамена бацио поглед, видео је баба Јулку како се проближава и пружа му некакав смотуљак.
- На, купи ми тестену чоколаду у град.
Одложио је смотуљак у џеп и кренуо за град, тачније у општинску зграду. Тамо је стигао први и пре почетка радног времена. Када је општински сат означио седам сати, врата институције су се отворила и он закорачи према шалтеру, где је био пре два дана. Тамо затече напудерисану службеницу, са розе траком у коси, те јој образложи разлог своје посете. Она му рече да ту мења колегеницу и да му ништа не може завршити, али свеједно, недостају му таксене марке.
- Купи марке, па онда на шалтер 17 - објасни му напудерисана.
Брже-боље, отрчао је до оближњег киоска и по препоруци купио таксене марке. Исти темпо је користио и у повратку. На шалтеру броја 17, било је већ двоје људи, те је уљудно сачекао свој ред. Када је коначно дошао до шалтера и хтео да пружи таксу у виду марака, уочио је исту розе машну у коси и исто лице.
- Ево марке... него... како то да и овде радите? - Очекивао је одговор, а он је стигао у стилу негодовања.
- То се вас не тиче, дајте марке! Па, ви ово нисте залепили, ја ли да вам их лепим? Ево, залепите и горњем левом углу,
Марке и подлога су се нашли пред њим а он је врло брзо спровео то спајање.
- Ево, добро ли је? - упитао је пружајући папир. Она је ћутке преузела предмет и још ћуткије га простудирала. Када се уверила да је све у реду, рече:
- Ово сада иде на обраду, а ви дођите за сат времена на шалтер број 5 да потпишете сагласност, дакле, све по протоколу!
- Али...
- Шалтер врој 5!
Већ у следећим тренуцима, седео је за кафанским столом и очекивао кафу без шећера, док му је глава била оптерећена напуредисаном. Када је наруџбина сервирана пред њим на стол, посегао је за новцем да плати кафу. Заједно са њим извадио и онај баба Јулкин смотуљак, који га је подсетио да треба купити тестену чоколаду.
У општинску зграду се вратио и пре истека оних сат времена и сачекао свој ред пред петицом. Стрпљиво је чекао у реду а када је ступио пред шалтером... укоченог погледа и без речи, зурио је у розе траку.
- Шта је, шта ме гледате? Зар до сада нисте видели женско?
- Ама, сестро, видео сам... него, питам се, има ли неки шалтер на коме ви не радите!?
- Можда има! - одговори као опечена. - Ево, овде потпишите и дођите за два дана на шалтер број 8, потврда ће бити готова, а и ја сам готова. Са оваквим странкама тешко ћу дочекати пензију. Како вас није стид да ме живцирате?
Иза шалтера је остала напудерисана да приговара, али Млађан је више није чуо, јер је и њему штогод остало - горчина у устима и вертиго у глави. Окренуо се и удаљио од шалтера, а онда је уочио човека које је одатле долазио, и који је очигледно имао финији однос са напудерисаном. Није могао да издржи а да га не приупита:
- Је ли, пришке... Па, како ова ради... она тамо, она овамо, она онамо... Она свуда?!
- Знате како, скоро је примљена и то страначки. До јуче је чистила по улазима зграда, а ево, сада је развлаче од шалтера до шалтера док је негде не "устоличе". Тренутно је заменила службеницу која је хитно морала код директора да однесе накаква акта.
"Човек је очигледно био добро информисан, вероватно је и он био изложен вишедневној муци у овој згради" - помислио је. Затим је, потпуно замишљен, кренуо према станици. Када је аутобус стигао у место одакле је јутрос кренуо, прво што је угледао, била је баба Јулка. На њу и тестену је потпуно заборавио.
- Дође ли, Млађо? Па, што се овол'ко закасни? Нема те, па те нема...
- Ма, пусти, баба Јулка, закаснио сам јер... јер сам био на сахрани.
- Ма немој!? А, ко је умро, Бог да му душу прости?
- Један... не знаш га ти... како да ти кажем? Умро је онај што је правио тестене чоколаде!
- Леле...
- Да, да! Аууу, да си само видела шта му је била добра сахрана... па три попа, па...
- Схватила је баба Јулка, Млађо. Није му то први пут да умре. Умирао је он и када сам се ја враћала из града, у мојим млађим данима. Ретко када је био жив.
Када су коначно прошла два дана, упути се Млађан опет у град, у нади да је потврда прошла кроз све протоколе, цензуре, коректуре, експозитуре и ко зна чега још. Ред је испред шалтера број 8 био дугачак. Када је коначно стигао пред шалтер, окренуо се и необављеног посла отишао! Успут је купио тестену...
Само му је још та потврда недостајала. Све остале папире некако је сакупио у једној фасцикли, што је био резултат његовог тромесечног одласка у општинску кућу. Док је пре неки дан излазио из те зграде, службеница му је рекла да за потрвду дође у понедељак и да јој се одмах јави, како не би узалуд чекао у реду.
Његово село и град су повезани градским аутобусом, који на задњу станицу стиже за четрдесетак минута. Млађан је словио за врло тачног човека, поштовао је како своје како и туђе време. Из навике, и тежње да што пре заврши с том потврдом, ухватио је аутобус у шест изјутра. Таман, док је улазио у аутобус, чуо је да га неко зове:
- Млађо, бре, о Млађо!
Када је, онако преко рамена бацио поглед, видео је баба Јулку како се проближава и пружа му некакав смотуљак.
- На, купи ми тестену чоколаду у град.
Одложио је смотуљак у џеп и кренуо за град, тачније у општинску зграду. Тамо је стигао први и пре почетка радног времена. Када је општински сат означио седам сати, врата институције су се отворила и он закорачи према шалтеру, где је био пре два дана. Тамо затече напудерисану службеницу, са розе траком у коси, те јој образложи разлог своје посете. Она му рече да ту мења колегеницу и да му ништа не може завршити, али свеједно, недостају му таксене марке.
- Купи марке, па онда на шалтер 17 - објасни му напудерисана.
Брже-боље, отрчао је до оближњег киоска и по препоруци купио таксене марке. Исти темпо је користио и у повратку. На шалтеру броја 17, било је већ двоје људи, те је уљудно сачекао свој ред. Када је коначно дошао до шалтера и хтео да пружи таксу у виду марака, уочио је исту розе машну у коси и исто лице.
- Ево марке... него... како то да и овде радите? - Очекивао је одговор, а он је стигао у стилу негодовања.
- То се вас не тиче, дајте марке! Па, ви ово нисте залепили, ја ли да вам их лепим? Ево, залепите и горњем левом углу,
Марке и подлога су се нашли пред њим а он је врло брзо спровео то спајање.
- Ево, добро ли је? - упитао је пружајући папир. Она је ћутке преузела предмет и још ћуткије га простудирала. Када се уверила да је све у реду, рече:
- Ово сада иде на обраду, а ви дођите за сат времена на шалтер број 5 да потпишете сагласност, дакле, све по протоколу!
- Али...
- Шалтер врој 5!
Већ у следећим тренуцима, седео је за кафанским столом и очекивао кафу без шећера, док му је глава била оптерећена напуредисаном. Када је наруџбина сервирана пред њим на стол, посегао је за новцем да плати кафу. Заједно са њим извадио и онај баба Јулкин смотуљак, који га је подсетио да треба купити тестену чоколаду.
У општинску зграду се вратио и пре истека оних сат времена и сачекао свој ред пред петицом. Стрпљиво је чекао у реду а када је ступио пред шалтером... укоченог погледа и без речи, зурио је у розе траку.
- Шта је, шта ме гледате? Зар до сада нисте видели женско?
- Ама, сестро, видео сам... него, питам се, има ли неки шалтер на коме ви не радите!?
- Можда има! - одговори као опечена. - Ево, овде потпишите и дођите за два дана на шалтер број 8, потврда ће бити готова, а и ја сам готова. Са оваквим странкама тешко ћу дочекати пензију. Како вас није стид да ме живцирате?
Иза шалтера је остала напудерисана да приговара, али Млађан је више није чуо, јер је и њему штогод остало - горчина у устима и вертиго у глави. Окренуо се и удаљио од шалтера, а онда је уочио човека које је одатле долазио, и који је очигледно имао финији однос са напудерисаном. Није могао да издржи а да га не приупита:
- Је ли, пришке... Па, како ова ради... она тамо, она овамо, она онамо... Она свуда?!
- Знате како, скоро је примљена и то страначки. До јуче је чистила по улазима зграда, а ево, сада је развлаче од шалтера до шалтера док је негде не "устоличе". Тренутно је заменила службеницу која је хитно морала код директора да однесе накаква акта.
"Човек је очигледно био добро информисан, вероватно је и он био изложен вишедневној муци у овој згради" - помислио је. Затим је, потпуно замишљен, кренуо према станици. Када је аутобус стигао у место одакле је јутрос кренуо, прво што је угледао, била је баба Јулка. На њу и тестену је потпуно заборавио.
- Дође ли, Млађо? Па, што се овол'ко закасни? Нема те, па те нема...
- Ма, пусти, баба Јулка, закаснио сам јер... јер сам био на сахрани.
- Ма немој!? А, ко је умро, Бог да му душу прости?
- Један... не знаш га ти... како да ти кажем? Умро је онај што је правио тестене чоколаде!
- Леле...
- Да, да! Аууу, да си само видела шта му је била добра сахрана... па три попа, па...
- Схватила је баба Јулка, Млађо. Није му то први пут да умре. Умирао је он и када сам се ја враћала из града, у мојим млађим данима. Ретко када је био жив.
Када су коначно прошла два дана, упути се Млађан опет у град, у нади да је потврда прошла кроз све протоколе, цензуре, коректуре, експозитуре и ко зна чега још. Ред је испред шалтера број 8 био дугачак. Када је коначно стигао пред шалтер, окренуо се и необављеног посла отишао! Успут је купио тестену...
Нема коментара:
Постави коментар