*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.
Већ пар година сам ожењен. Живимо у складном браку, супруга и ја. Лепо зарађујемо и срећни смо што, поред посла, имамо и своје становање. У плану нам је да проширимо породицу. Супруга је запошљена у једној агенцији, ради као пословна пратња и веома често је на путу. Ја се никада нисам интересовао за природу посла којим се она бави, али, судећи по заради, очигледно ради неки врло захтеван и добро плаћен посао.
Ја сам завршио пољопривредни факултет чистом десетком. Такође, на филозофском факултету завршавам психологију, где сам пред самим дипломирањем. Похвално и поносно могу изјавити да, захваљујући студирању и стеченим знањима у оквиру мојих звања, врло успешно обављам задатке на послу, којим се тренутно бавим. Наиме, са апсолутном сигурношћу, дакле, непогрешиво знам да ли ће муштерија купити краставац, парадајз или купус. Пре неки дан сам једној дами измерио кило и по паприка, и чим је дошла до тезге, пружио сам јој кесу и рекао колико треба да плати. Ту смо се и упознали. Најпре смо Леа и ја причали о поврћу, потом о кухињи, о породици... Тако сам сазнао да јој је супруг директор у некој државној фирми и да је често одсутан због пословних путовања. О Стендалу, Золи, Игоу, затим о Канту, Сократу, Ничеу... о њима смо разговарали, уз кафу, у мом стану. О љубави, о верности и преварама, о оргазму, разговарали смо у кревету. Такве смо разговоре водили врло често, а једном приликом, у јеку расправе око Г тачке, мени зазвони телефон. Видим, зове ме жена. Вероватно је хтела да се јави, чисто да не бринем.
- Ало!
- Ало, здраво, мила - једва изустих.
- Мила?
- Па, добро... драга - рачунајући да сам поправио утисак.
- Драга? Добро, де, нек' ти буде. Него, зашто тако брзо дишеш?
- А, телефон ми био на спрату, па док стогох до њ...
- На спрату, кажеш. Како си се, онда, јавио када је зазвонио други пут?
- Па, трчао сам...
- Добро, добро, него... 'ајд откључај врата.
- Која врата?
- Улазна, човече!
- Па, ти ли ниси... ниси на путу?
- Нисам, отказано је путовање. Хајде, отвори... и пожури већ једном.
Ноге ме потпуно издадоше, одсекоше се у трен. Шта да радим?! Паника!
- Брзо, облачи се! - рекох овој у кревету.
- Зашто?
- Леа, не питај, само се облачи и бежи у другу собу, ја да смислим нешто, жена се вратила!
Стрчах брже боље до улазних врата, покушавам да откључам, кључ заглавио, руке ми се тресу, ноге остале на спрату, срце хоће ван, жена хоће унутра, ја хоћу у земљу... Врата се некако сама отворише и жена, чим ме виде, рече:
- Слушај ме добро сад. Одмах кућу да напустиш, ако си горе био са мушкарцем!
- Не... нисам... нема горе никога...
- Сигурно?
- Сигурно, срећо моја, па ти знаш да ја не бих...
- Еј, немој да ме фарбаш, наљутићу се, а ја када се наљутим, ти заш шта бива.
- Знам. Горе нема никог, само... само један...
- Један... шта!?
- Један... то јест, једна провалница.
- Провалница? Па, да. Провалила да си сам у кући.
- Тако некако - сложих се гледајући у под, молећи га да се исти отвори, а у себи псовајући паркетаре што су га тако чврсто удесили.
- Него, ниси ли повређен негде, вероватно сте се похрвали? - брижноиронично упита.
- Не, није ме повредила.
- Дакле, била је нежна и пажљива?
- Била је... и пажљива.
- У реду, нека слободно изађе, нећемо да правимо сцене, разумни смо и озбиљни људи.
Сав срећан што имам тако разумну и савремену супругу, отрчах на спрат и рекох Леи да слободно сиђе, што је и учинила. Сусрет двеју жена је био више него дирљив, али на нивоу, што су исказале пруживши руке једна другој!
- Ивановић. Милена Ивановић, задовољство ми је - рече моја супруга.
- Леа Качар-Марковић, задовољство је моје.
- Качар-Марковић, рекосте?
- Да, Леа Качар-Марковић.
- Да Ви нисте супруга директора Качар-Марковића, који...
- Да, да... јесам.
- Мили, - обрати се супруга мени.
- Мили!? - изненађено устукнух.
- Добро, драги! Одвези госпођу кући... и молим те, учини то брзо али сигурно.
- Али, чему толика журба, драга?
- Па, већ сам ти рекла. Путовање је отказано!
Већ пар година сам ожењен. Живимо у складном браку, супруга и ја. Лепо зарађујемо и срећни смо што, поред посла, имамо и своје становање. У плану нам је да проширимо породицу. Супруга је запошљена у једној агенцији, ради као пословна пратња и веома често је на путу. Ја се никада нисам интересовао за природу посла којим се она бави, али, судећи по заради, очигледно ради неки врло захтеван и добро плаћен посао.
Ја сам завршио пољопривредни факултет чистом десетком. Такође, на филозофском факултету завршавам психологију, где сам пред самим дипломирањем. Похвално и поносно могу изјавити да, захваљујући студирању и стеченим знањима у оквиру мојих звања, врло успешно обављам задатке на послу, којим се тренутно бавим. Наиме, са апсолутном сигурношћу, дакле, непогрешиво знам да ли ће муштерија купити краставац, парадајз или купус. Пре неки дан сам једној дами измерио кило и по паприка, и чим је дошла до тезге, пружио сам јој кесу и рекао колико треба да плати. Ту смо се и упознали. Најпре смо Леа и ја причали о поврћу, потом о кухињи, о породици... Тако сам сазнао да јој је супруг директор у некој државној фирми и да је често одсутан због пословних путовања. О Стендалу, Золи, Игоу, затим о Канту, Сократу, Ничеу... о њима смо разговарали, уз кафу, у мом стану. О љубави, о верности и преварама, о оргазму, разговарали смо у кревету. Такве смо разговоре водили врло често, а једном приликом, у јеку расправе око Г тачке, мени зазвони телефон. Видим, зове ме жена. Вероватно је хтела да се јави, чисто да не бринем.
- Ало!
- Ало, здраво, мила - једва изустих.
- Мила?
- Па, добро... драга - рачунајући да сам поправио утисак.
- Драга? Добро, де, нек' ти буде. Него, зашто тако брзо дишеш?
- А, телефон ми био на спрату, па док стогох до њ...
- На спрату, кажеш. Како си се, онда, јавио када је зазвонио други пут?
- Па, трчао сам...
- Добро, добро, него... 'ајд откључај врата.
- Која врата?
- Улазна, човече!
- Па, ти ли ниси... ниси на путу?
- Нисам, отказано је путовање. Хајде, отвори... и пожури већ једном.
Ноге ме потпуно издадоше, одсекоше се у трен. Шта да радим?! Паника!
- Брзо, облачи се! - рекох овој у кревету.
- Зашто?
- Леа, не питај, само се облачи и бежи у другу собу, ја да смислим нешто, жена се вратила!
Стрчах брже боље до улазних врата, покушавам да откључам, кључ заглавио, руке ми се тресу, ноге остале на спрату, срце хоће ван, жена хоће унутра, ја хоћу у земљу... Врата се некако сама отворише и жена, чим ме виде, рече:
- Слушај ме добро сад. Одмах кућу да напустиш, ако си горе био са мушкарцем!
- Не... нисам... нема горе никога...
- Сигурно?
- Сигурно, срећо моја, па ти знаш да ја не бих...
- Еј, немој да ме фарбаш, наљутићу се, а ја када се наљутим, ти заш шта бива.
- Знам. Горе нема никог, само... само један...
- Један... шта!?
- Један... то јест, једна провалница.
- Провалница? Па, да. Провалила да си сам у кући.
- Тако некако - сложих се гледајући у под, молећи га да се исти отвори, а у себи псовајући паркетаре што су га тако чврсто удесили.
- Него, ниси ли повређен негде, вероватно сте се похрвали? - брижноиронично упита.
- Не, није ме повредила.
- Дакле, била је нежна и пажљива?
- Била је... и пажљива.
- У реду, нека слободно изађе, нећемо да правимо сцене, разумни смо и озбиљни људи.
Сав срећан што имам тако разумну и савремену супругу, отрчах на спрат и рекох Леи да слободно сиђе, што је и учинила. Сусрет двеју жена је био више него дирљив, али на нивоу, што су исказале пруживши руке једна другој!
- Ивановић. Милена Ивановић, задовољство ми је - рече моја супруга.
- Леа Качар-Марковић, задовољство је моје.
- Качар-Марковић, рекосте?
- Да, Леа Качар-Марковић.
- Да Ви нисте супруга директора Качар-Марковића, који...
- Да, да... јесам.
- Мили, - обрати се супруга мени.
- Мили!? - изненађено устукнух.
- Добро, драги! Одвези госпођу кући... и молим те, учини то брзо али сигурно.
- Али, чему толика журба, драга?
- Па, већ сам ти рекла. Путовање је отказано!
Нема коментара:
Постави коментар