Иако смо били из истог града, тек површно сам познавао човека који ме је назвао. Знао сам га као човека који је био шеретске нарави, а волео је и да попије. Врло често сам га виђао пред продавницом, где седећи на гајби испија пиво. Био је крупније али незграпне грађе, не нарочито наочит, још увек момак, у својим касним четрдесетим. Такође, знао сам и то да ради дунђерске послове негде по западној Србији.
- Ало! Је ли то Блашко Муф? - упитао је.
- Да, тако ме зову. А ви сте? - упитао сам и ја.
- Ја сам Влада из града, радим у Новом Пазару за сваку пару, ваљда ме знате? - изгледа да је хтео оставити утисак духовитог човека.
- Влада из града, нешто ми познато звучи... аха! Мислим да вас знам. Ви сте онај момак што је за опкладу попио гајбу пива...
- А, не... не пијем више. Оженио сам се и забаталио алкохол, него... Имам један проблем.
- Ех, Владо, благо вама када имате један проблем, ја их имам охо-хо!
- Ма, тако се каже, само. Мајсторе, ви радите воду, канализације и тако то?
- Да, углавном то радим.
- Е, одлично. Јутрос ме звала жена, има неки проблем у кући, вода цури на чесми, ако се не варам. Молим вас, ако бисте имали времена да одете до моје куће и решите тај проблем, био бих вам веома захвалан, а оно што кошта то ће се платити, наравно.
- Јао, Владо, немам баш времена... - почео сам да се снебивам, онако како то већина мајстора ради, само да би уновчила свој дар за глуму.
- Мајсторе, молим вас, ја сам далеко а ионако ништа не бих могао да урадим јер не знам. Умем да озидам, да измалтеришем али то око воде, ја ти немам појма. Молим вас идите, и само реците колико пара...
- У реду, Владо, урадићу за сат-два, пре тога не бих могао, заиста, у послу сам, - рекао сам то док сам се излежавао на кревету.
- Е, мајстор-Блашко, хвала и само реците за новац, супруга ће вам платити.
Да, у месту сам био познат као Блашко Муф. Радио сам све у вези инсталације воде и канализације а надимак сам добио по муфу, делу који се уграђује у водоводну мрежу у купатилу. Од мог заната се могло баш лепо живети. Имао сам посла преко главе али нисам био нарочито вредан. За такве људе се каже да: "Срећа га гледа ал му ђаво не да". Одгађао сам послове и као да сам се држао оне народне: "Мастор не лаже него одлаже"! Али неки ђаво ме натерао да тога дана одмах одем у други крај града у намери да поправим то цурење из чесме. Како ми је Влада саопштио адресу, узео сам неопходан алат и кренуо.
Након клика тастера за звоно, врата ми је отворила млада и ђаволски лепа женска особа, која није потицала из наше средине.
- Добар дан, ви сте мајстор Влада, изволите, уђите.
Осредње висине, врло згодне грађе, с бебицом у рукама, преда мном стајала је жена са црним коврџама, које су се спустале до одголених рамена на којима су почивали трегери неке уске али кратке хаљине. Витка стаса као у вите јеле, са грудима као у Снежане Савић, са прелепим вретенастим ногама, одшетала је испред мене и оставила бебицу у креветац. Нисам сигуран да ли су потом њене прелепе, зелене очи, или вишњасте усне изговориле:
- Јесам ли у праву, ви сте мајстор Влада?
- Да, ја сам добар дан, мајстор Влада, - изговарао сам механички, шокиран њеном младалачком лепотом.
- Рекао ми је муж да ћете доћи, хвала вам.
- Где вам је муж... Мислим, где је тај проблем, где вам цури вода? - упитао сам је а у себи се чудио како то да је раније нисам приметио.
- Ево, мајсторе, ту је судопера, ту је чесма, ту је капање воде. Од синоћ је не могу зауставити никако. Капе ли капе, целу ноћ нисам могла заспати. Као да се неки ђаво увукао у њу, - рекла је.
Док је то изговарала, ја сам сваку њену реч упијао и пре но што ју је изустила тако да је до мојих ушију долазила врло мала количина децибела. Деловао сам као да ме обузео неки ђаво и да сам се моментално заљубио у њу!
Када сам дошао к себи, зауставио сам воду и скинуо вирблу на којој се могла уочити оштећена гумица. Дакле, решење проблема је било врло једноставно: заменити гумицу или целу вирблу. Ја сам се одлучио за ово друго али нисам журио. Док сам чепркао по судопери, потајно ђаволски сам је посматрао и, кроз машту, уживао у њеној фигури. Моју маштарију је прекинула питањем:
- Мајсторе, хоћете ли кафу?
- Па, могла би једна... - одговорио сам са задршком и искористио њено питање да поглед на њој који трен дуже задржим.
- Какву кафу желите, мајсторе?
- Без шећера, молим вас. Нисам шећераш али ето, кафу пијем без шећера, - намерно сам изговорио дужу реченицу, злоупотребљавајући њену дужину.
- Млеко у кафи? Може ли то?
- Може, газдерице, - ошинух је погледом и рекох то онако како то изговара Никита у филму "Свето место".
- Ево, биће за који тренутак, - рекла је а ја сам се трудио да се фокусирам на тражење вирбле по мојој торби с алатом. Посао, који се завршава за пар минута, ја сам гледао да растегнем што дуже. Све време, док се "газдерица" кретала по соби, и онда када не би обраћала пажњу на мене, возио сам својим очима за њеним корацима. Била је пуно млађа од неотесаног и нисам се могао ишчудити како се тако лепа удала за гајбољупца, коме је мањкала мушка лепота. У исто време, замишљао сам једно: када би ми се указала прилика да будем сам са њом, само бих... само бих... Ех, шта бих?
Некако сам посао привео крају, испио кафу и замолио је да склони шољу како је не бих случајно поломио.
- Да, ја сам добар дан, мајстор Влада, - изговарао сам механички, шокиран њеном младалачком лепотом.
- Рекао ми је муж да ћете доћи, хвала вам.
- Где вам је муж... Мислим, где је тај проблем, где вам цури вода? - упитао сам је а у себи се чудио како то да је раније нисам приметио.
- Ево, мајсторе, ту је судопера, ту је чесма, ту је капање воде. Од синоћ је не могу зауставити никако. Капе ли капе, целу ноћ нисам могла заспати. Као да се неки ђаво увукао у њу, - рекла је.
Док је то изговарала, ја сам сваку њену реч упијао и пре но што ју је изустила тако да је до мојих ушију долазила врло мала количина децибела. Деловао сам као да ме обузео неки ђаво и да сам се моментално заљубио у њу!
Када сам дошао к себи, зауставио сам воду и скинуо вирблу на којој се могла уочити оштећена гумица. Дакле, решење проблема је било врло једноставно: заменити гумицу или целу вирблу. Ја сам се одлучио за ово друго али нисам журио. Док сам чепркао по судопери, потајно ђаволски сам је посматрао и, кроз машту, уживао у њеној фигури. Моју маштарију је прекинула питањем:
- Мајсторе, хоћете ли кафу?
- Па, могла би једна... - одговорио сам са задршком и искористио њено питање да поглед на њој који трен дуже задржим.
- Какву кафу желите, мајсторе?
- Без шећера, молим вас. Нисам шећераш али ето, кафу пијем без шећера, - намерно сам изговорио дужу реченицу, злоупотребљавајући њену дужину.
- Млеко у кафи? Може ли то?
- Може, газдерице, - ошинух је погледом и рекох то онако како то изговара Никита у филму "Свето место".
- Ево, биће за који тренутак, - рекла је а ја сам се трудио да се фокусирам на тражење вирбле по мојој торби с алатом. Посао, који се завршава за пар минута, ја сам гледао да растегнем што дуже. Све време, док се "газдерица" кретала по соби, и онда када не би обраћала пажњу на мене, возио сам својим очима за њеним корацима. Била је пуно млађа од неотесаног и нисам се могао ишчудити како се тако лепа удала за гајбољупца, коме је мањкала мушка лепота. У исто време, замишљао сам једно: када би ми се указала прилика да будем сам са њом, само бих... само бих... Ех, шта бих?
Некако сам посао привео крају, испио кафу и замолио је да склони шољу како је не бих случајно поломио.
- Мајсторе, хоћете ли да вам гледам у шољу? - изненадила ме питањем.
- Ја гледам у њу док има кафе. Када је испијем, ништа осим талога у шољи не видим, - прибрао сам се мало. - А и не верујем много у те ђаволије, не знам... погледајте ако има шта да се види.
- Ја гледам у њу док има кафе. Када је испијем, ништа осим талога у шољи не видим, - прибрао сам се мало. - А и не верујем много у те ђаволије, не знам... погледајте ако има шта да се види.
Узела је шољу у руке, села у фотељу и почела да је преврће. А онда...
- Материјално сте стабилни... Имали сте проблем са срцем али сада је све у реду... Бол који осећате у врату, узрокован је спондилозом... Једном сте имали мањи губитак на коцки и то сте схватили као опомену... Све што имате стекли сте својим залагањем и поштеним и радом... У саобраћају сте се једном провукли кроз иглене уши... Идете у цркву и то је добро, имате свог анђела чувара... Хоћете ли да убодете жељу?
- Материјално сте стабилни... Имали сте проблем са срцем али сада је све у реду... Бол који осећате у врату, узрокован је спондилозом... Једном сте имали мањи губитак на коцки и то сте схватили као опомену... Све што имате стекли сте својим залагањем и поштеним и радом... У саобраћају сте се једном провукли кроз иглене уши... Идете у цркву и то је добро, имате свог анђела чувара... Хоћете ли да убодете жељу?
Стајао сам поред судопере, немо бленуо у њу и, на тренутак, нисам чуо да ме ишта питала. Њене речи су ме гурнуле у стање шока - у свему изговореном било је логике, још како је било. Као да је била са мном, у мојој кожи.
- Мајсторе... Хоћете ли да убодете жељу, - поновила је питање.
Брзо сам се прибрао мада мислим да је уочила моје стање затеченог човека.
- Како... мислим, како да то учиним?
- Замислите жељу и прстом утисните на дну шоље. За пословне жеље утисните кажипрстом.
- А за друге жеље?
- Па, за друге жеље... ето, за љубавне је задужен домали прст.
- Аха, дакле, сваки прст је задужен за неку сферу живота, - констатовао сам онако за себе, на шта ме загонетно погледала, затим спустила шољу на металну површину судопере. Размислио сам мало о спектру жеља и утиснуо прст у дно шоље. Узела је шољу и погледом почела да чачка по талогу. Потом се благо насмешила а између својих вишњастих провукла следеће речи:
- Мајсторе, мајсторе... Голем сте ђавол!
- Мајсторе... Хоћете ли да убодете жељу, - поновила је питање.
Брзо сам се прибрао мада мислим да је уочила моје стање затеченог човека.
- Како... мислим, како да то учиним?
- Замислите жељу и прстом утисните на дну шоље. За пословне жеље утисните кажипрстом.
- А за друге жеље?
- Па, за друге жеље... ето, за љубавне је задужен домали прст.
- Аха, дакле, сваки прст је задужен за неку сферу живота, - констатовао сам онако за себе, на шта ме загонетно погледала, затим спустила шољу на металну површину судопере. Размислио сам мало о спектру жеља и утиснуо прст у дно шоље. Узела је шољу и погледом почела да чачка по талогу. Потом се благо насмешила а између својих вишњастих провукла следеће речи:
- Мајсторе, мајсторе... Голем сте ђавол!
Нема коментара:
Постави коментар