Ех, а шта ми можемо урадити да ту беду учинимо мање присутном или да је искоренимо, да је сатремо? Ипак, на крају, све нас чека смрт тако да је борба узалудна. Човек треба да се бори против свих зала која га снађу, и поред тога што је смрт извесна. Јер смрт не долази, она иде у корак са нама, од трена нашег рођења и чека свој тренутак. Вреба из потаје, из заседе, из прикрајка. Онда када смо неопрезни или слаби, она наступа и обузима нас.
Сва ова описана беда, није ни кап воде у мору, ни зрно песка у пустињи, ни влат траве у прерији, ни влас косе у милијардама људи. У великој беди смо ако не верујемо у једну оптимистичну реченицу: "Никада, друже, ја умријети нећу". Само онај човек, који верује у такву мисао је богат човек и спреман да се врати међ' атоме. За њим остају његова дела и настављају да живе. Савремена наука каже како смо сви сачињени од атома. Но, како у природи ниште не може да нестане или да ни из чега настане, научници веле како материја само мења облик. Како су сви познати елементи ушли у градњу човека и свега што га окружује, то значи да ти исти елементи једнога дана напуштају познато тело и прелазе у неко друго.
Ако само мало машти дозволимо да ради свој посао, можемо закључити да умирањем човека, рађа се неки нови облик. Тако се може десити да атом гвожђа једног човека оде у сечиво неке секире. Атом калцијума истог човека може бити део зуба неке ајкуле или део кљове неког слона. Све ово је више-мање јасно па се не бих задржавао око непотребних и сувишних података, да прича не би изгубила на квалитету.
Светом је до данашњих дана ходало стотине милијарди људи, а са њима је зуб времена изгрицкао сво њихово оруђе, било да је служило у радне или ратне сврхе. Свет је данас постао исквренији него икада до сада. Људска врста је спремна на уништење сопствених саплеменика, јединки своје врсте. Занимљиво и застрашујуће је то што је на таква дела спремна не само зарад свог опстанка, већ забаве и хира ради. Просто сам сигуран да су такви људи саздани од атома који су могли припадати свему лошем што је на земљи постојало. Тако се намеће закључак да је количина зла у човеку, управо сразмена количини атома који потичу из сечива неког јатагана или сабље Џигнис-Кана или Крсташа, копља неког шпанског освајача, неке гиљотине. Али у таквом човеку морају бити и атоми Наполеона Бонапарте, Хитлера, самог Џингис-Кана, Понтија Пилата, Александа Македонског или неког другог крвника-крвопије.
Када једном мене више не буде на овом свету, када више не будем могао приповедати, уместо мене говориће ови редови. Наћи ће се неко да их протумачи и можда ће ме препознати у својој шљиви или олуку на својој кући. Могу само нагађати куда ће се распршити делићи мог састава, али свеједно - бићу ту негде. Као и атоми наших предака, који лепршају ту поред нас, и ми ћемо бити дунути лахором, бићемо у блату на потковици неког коња, чинићемо волт неког грома...
Ако само мало машти дозволимо да ради свој посао, можемо закључити да умирањем човека, рађа се неки нови облик. Тако се може десити да атом гвожђа једног човека оде у сечиво неке секире. Атом калцијума истог човека може бити део зуба неке ајкуле или део кљове неког слона. Све ово је више-мање јасно па се не бих задржавао око непотребних и сувишних података, да прича не би изгубила на квалитету.
Светом је до данашњих дана ходало стотине милијарди људи, а са њима је зуб времена изгрицкао сво њихово оруђе, било да је служило у радне или ратне сврхе. Свет је данас постао исквренији него икада до сада. Људска врста је спремна на уништење сопствених саплеменика, јединки своје врсте. Занимљиво и застрашујуће је то што је на таква дела спремна не само зарад свог опстанка, већ забаве и хира ради. Просто сам сигуран да су такви људи саздани од атома који су могли припадати свему лошем што је на земљи постојало. Тако се намеће закључак да је количина зла у човеку, управо сразмена количини атома који потичу из сечива неког јатагана или сабље Џигнис-Кана или Крсташа, копља неког шпанског освајача, неке гиљотине. Али у таквом човеку морају бити и атоми Наполеона Бонапарте, Хитлера, самог Џингис-Кана, Понтија Пилата, Александа Македонског или неког другог крвника-крвопије.
Када једном мене више не буде на овом свету, када више не будем могао приповедати, уместо мене говориће ови редови. Наћи ће се неко да их протумачи и можда ће ме препознати у својој шљиви или олуку на својој кући. Могу само нагађати куда ће се распршити делићи мог састава, али свеједно - бићу ту негде. Као и атоми наших предака, који лепршају ту поред нас, и ми ћемо бити дунути лахором, бићемо у блату на потковици неког коња, чинићемо волт неког грома...
Нема коментара:
Постави коментар