Врисак душе

Пропадам у амбис, језиву тишину,
у грлу, сам љутеж од дима и паре.
Тумарам кроз маглу и гутам прашину,
устију сувих, очи се ватром жаре.

Онда црнило, копрцај, густа тама
и звоњава хиљаде претешких звона.
Време тренутак, трен ко језива драма,
по шавовима цепа се васиона.

И несносни жамор милиона људи,
из гомиле, наједном, глас се издваја:
"Овај је сазрео, нека му се суди".
Стрепња, агонија и почетак краја.

Грабим, као кроз воду, ка површини,
док држе ме, ка дну вуку безброј руку,
губим дах, дубоко помућене свести,
питам се, на шта ће се све ово свести?

Око мене бука, несносна галама,
немо вичем и ја, ни-са-ким се свађам.
Врисак душе, и ропац који ме слама,
умирем ли или се поново рађам?