Мој земљаче

Земљаче... Moj Земљаче!

Питаш ме како сам.
А како ћу бити но, добро.
Није да сам баш добро, али ево ме, стојим.
Питаш ме ко сам ја, имам ли име.
Ех, ко сам и које је моје име?

Руина може бити  моје име... 

Ништавило, Нигде!

Некада, имао сам име. И презиме.
Све сам имао. 

И лепоту, и доброту, 

и младост и драж, 

и слабост и кураж.

Имао сам јецај и сузу, и осмех, 

и раме за плакање

Некада био сам човек.

А сада, сада сам... Хм... Сада сам само лик.
Лик који личи на своју прошлост, 

има садашњост и боји се будућности.
Сада сам само спомен нечијег делања.
Нечијег битисања, понирања и успињућа.

Камен сам на нечијем срцу, вода у опанцима.

Трн у нечијем оку! 
Спомен нечије туге и радости, неких грехова и гадости.

И понос некоме.

Да, сада сам спомен нечијег постојања и кајања.

Нисам ти ја, земљаче мој, од памука

да ме стисне свака рука.

Нисам ни од гвожђа 

да ме из "милосрђа" нагриза рђа.

Мемер је моја душа а гранит тело

у њима куца срце од крви и меса

Ту почива моја снага и моје дело

између трулих костију и леса.
Ето, земљаче мој, споменик сам тек. 

Споменик је сада моје име  

и презиме, мој земљаче.