Мој земљаче

Земљаче... Moj земљаче!
Питаш ме како сам.
А како ћу бити но, добро.
Ето ме, стојим.
Питаш ме ко сам ја, имам ли име.
Ех, ко сам и које је моје име?
Руина може бити моје име...
Ништавило, Нигде!

Некада, имао сам име. И презиме.
Све сам имао.
И лепоту, и доброту,
младост и драж,
слабост и кураж.
Имао сам јецај, сузу, oсмех
и раме за плакање.
Некада био сам човек.

А сада... Сада сам само лик.
Лик, који личи на своју прошлост.
Сада сам спомен нечијег делања,
битисања, посртања и успињања.
Камен сам на нечијем срцу, вода у опанцима.
Трн у нечијем оку!
Спомен нечије туге и радости,
неких грехова и гадости.
И понос некоме.
Да, сада сам спомен нечијег постојања и кајања.

Нисам ти ја, земљаче мој, од памука
да ме стисне свака рука.
Нисам ни од гвожђа
да ме из "милосрђа" нагриза рђа.

Мемер је моја душа а гранит тело
у њима куца срце од крви и меса.
Ту почива моја снага и моје дело
између трулих костију и леса.

Ето, земљаче мој, споменик сам тек.
Споменик је сада моје име
и презиме, мој земљаче!