Савремени српски ратови

     Српски је народ, кроз векове, прошао кроз многе битке, уз поразе или победе, али из сваке битке је излазио поносно, уздигнута чела. Такође, кроз историју видимо да је Србин много пута ратовао против Србина дакле, против себе. Један од примера је борба партизана против четника у Другом светском рату. У оваквим случајевима, Србин је увек бележио победе, не схватајући да су те победе заправо порази, српски порази. Срби су једини народ на свету који могу себе победити а да, при том, од себе не могу изгубити (бар тако мисле)!
     У новијем добу, Србин и даље не може да се ослободи терета ратовања. Као да му је ратовање богомдано, прерасло у навику, обавезу. Што је најопасније, та врста ратовања се свела на ниво грађанског рата, дакле по градовима жиром Србије. Током осамдесетих, у књигу историје, на велика врата улазе ратови за зејтин, кафу, шећер, детерџент. У другој половини те деценије, склопљено је примирје да би само пар година након примирја започео један нови, свеопшти рат, рат за сваки артикал. Крварило се за месо и месне прерађевине, млеко, сиреве, хигијенске потрепштине (па и за улошке - крвопије), вегету, жвакаћу гуму. По природи, за бојно поље су биране продавнице мешовите робе које би се у новонасталој ситуацији могле звати: "Бивше продавнице мешовите робе".
     Током даље историје, бележи се нови рат, рат за гориво! Редови, канте, канистри, флаше, ланци, безбол палице... Овај пут, бензинске станице као бојно поље. После тога следи рат са Бугарима, Румунима, Македонцима, Албанцима... Ратовало се за сваку кап бензина. Кап крви је вредела мање од једног октана.
     Све што дође, кажу, мора и да прође... Можда за неке друге народе, за Србина не! Рат му је у крви и то онај одбрамбени. Никада Србин није започео рат, ратовање му се наметне као што се потреба за јелом наметне гладноме или вода жедноме. А Србин једва чека да дође неки ред како би стао у њему, спреман да кидише...
     Друга и трећа деценија другог миленијума је изнедрила нове ратове, погубне по Србина. Србин више нема снаге да главу држи поносно, усправно. Али држи се гордо и поред тога што и даље ратује, с том разликом што почиње да губи битке! Огромни губици у српским редовима, забележени су у биткама код Икее и Роде, а катастрофалан пораз српском живљу нанесен је у бици, прса у прса, код Лидла. Порази се огледају у томе што је српски народ, у тим задњим биткама, дубоко клонуо духом и предао се помами, коју одликују јагма, отимање, грабеж, пљачка и општа гурњава да се што пре приграби некаква небитност. 

     Србље упада у хоризонт догађаја (одакле нема назад), те оваквим понашањем прихвата ново друштвено уређење које се зове Материјализам!