Не, пријатељу

Не, пријатељу,
не иде то тако.

Не можеш ти рећи:
"Слушај, да ти испричам ово".

И причаћеш Јово наново

или ћеш бар покушати.

А ја ћу те слушати.

Не питаш ме,
имам ли времена да те слушам.
Не питаш, имам ли воље
да због тебе ангажујем
чекић, наковањ и узенгију.

Е, мој пријатељу
не питаш оно најбитније:
Имам ли Ја потребу
да некоме поверим своје
недаће, муке, искушења...
Имам ли жудњу 

да ме неко послуша
бар на трен само?

Да упозна моја хтења!

Не, пријатељу,
Не иде то тако

Све је кренуло наопачке, 

читав свет се изобличио.

А питаће нас млади нараштаји

На шта је то свет раније личио?

А ми... ми ћемо остати неми.

Нећемо знати шта да кажемо

осим да децу своју лажемо,

и то само зато што су једни причали

док су други мишљу лутали

све видели и чули а ипак, ћутали.

Причање није баш свакоме дато

Њиме понављаш оно што већ знаш.

Не каже се узалуд  да ћутање је злато.

Тек ћутњом можеш слово научити ново.

Зато те питам, пријатељу мој,

можеш ли Ти некога саслушати

да ти се исповеди грешна душа,

или ћеш и даље вребати жртву,

од које ћеш тражити да те слуша?

Не, пријатељу!

Непријатељу,
не иде то тако.