200 дм

     На нишкој пијаци аутомобила се тог недељног преподнева створила нека гужва. Више људи је кренуло у једном смеру, не само потенцијални купци већ и сами продавци, власници аутомобила. Како је знатижеља постала велика, отишао сам и ја да видим разлог који је свима толико пажње привукао. Наишао сам на стајаћу гомилу људи а они спољашни, новопридошли су се гурали ка центру догађаја. Ја се нисам могао пробити да видим о чему се ради. И боље. Боље јер је дошло до свађе а потом и до туче. Нисам могао видети али сам могао чути. У жижи догађања одвијао се овакав разговор, боље рећи дрека:
- Дај га овамо! Цепај!
- Не може то на овој пијаци.
- Ово је збрка и превара!

- Какве марке, кави бакрачи?!
- Ама, људи, баталите свађу, ствар је окончана.
- Шта окончано, хоћеш да ти заврнем шију?
И још много увредних речи су се могле чути, и ко зна докле би то ишло да није наишла ондашња милиција. На њихов долазак, атмосфера се мало утишала мада, било је крупних речи и повика. И даље нисам могао видети ништа од онога што се дешавало јер, сви окупљени су чекали расплет неке збрке. У гомили сам препознао мог друга Шурјака из околине Власотинца. Звао се Мирослав али је са оном дужом косом и носем, неодољиво подсећао на Ивицу Шурјака, фудбалера сплитског Хајдука.

- Где си, бре, Шурјак? Шта се ово дешава?

- Ево, мало мајем по пијаци. А ово... не знам, покушавам да видим. Откуд ти?

- И ја мајем. Хајде ти покушавај а ја одо да купим по једну пљескавицу за нас.

Стигавши до места где се продају пљескавице, затекао сам још већу гужву. Дакле, било је и оних који су се бавили својим стомацима. Очигледно, глад је надвладала знатижељу.
     Те 1984. сам имао двадесет три године и нисам имао намеру да купујем било какво возило. Ето, ишао сам само да осмотрим пијацу, да видим који се четвороточкаши продају и за какве новце. Уз то задовољство упоредо, ишло је и оно друго, пуњена пљескавица код Крле, чија је покретна роштиљница била мало удаљена од центра пијаце. Након дужег чекања, некако и ја дођох на ред да купим две пуњене.

- Нема више пуњене, има само обичне. Могу да ти турим црни лук и алеву. Може?

- Може, - рекох ја а у себи опсовах. - Дај ми два комада.

- Две пљескавице?

- Да, два комада пљескавице.

- Еј, дечко, бата Крле неје овде дошеја за зебанцију, на комад не продавамо. Иде цела пљескавица, оћеш?

- Оћу, бата Крле, - покушао сам да изгладим ствар.

Када сам, најзад, добио тражени залогај кренуо сам назад али, авај! Више није било ни гужве ни Шурјака. Све се смирило као да ничег није било. Оближњи Брка је био леђима наслоњен на своју Ладу и погнуте главе у дубоким мислима. Како се сва ова таланта одигравала у његовој близини, упитао сам:

- Брко, шта ово би? Где се деде она гужва?

- Ма, пусти ме у три материне... - невољно одговори он. 

Још неко време сам тумарао по пијаци у нади да ћу се видети са Шурјаком али... и он је нестао као и она гомила и галама. Није било ни милиционера. Пљескавице сам појео сам, једну целу, другу такође целу. Убрзо сам отишао у правцу аутобуске станице. 

     Конопница, село поред Власине, на пола пута између Власотинца и Лесковца, 15. август је исте године. Конопничка црква Успења Пресвете Богородице тога дана слави Велику Госпојину. Традиционално, у том селу се на тај дан одржавао вашар који је био врло посећен и познат по својој масовности. 

     У то време. имао сам девојку из Буниброда те смо се код цркве требали наћи. Што би наш човек рекао, очи су ми испале гледајући с које стране ће наићи али ње нема па нема. Ротацијом главе, обухватао сам полукруг од 180 степени, цео вашар сам држао под контролом. Нада да ће доћи, у мени је већ почела да малакше. Одједном, нечија рука се спустила на моје раме, неко ме с леђа контактирао. Када сам се окренуо, најпре сам угледао дугу косу а затим нос. Шурјак!

- Где си бре, човече, нигде те нема? - рече он.

- Ево мене, него тебе нема.

- А, оправљам неке папире, идем ван.

- Где, ако није тајна?

- Бегам за Немачку. Хајде, причаћу ти. Идемо да ицепимо по једно студено пивце.

- Хајде, баш сам жедан, сунце упекло...а могли бисмо и по једну пљескавицу... Чекај! Пљескавица. Сад сам се сетио. Јеси ли сазнао шта се ономад догодило на нишкој пијаци?

- Хајде, причаћу ти, сазнао сам. Идемо по пивце и пљескавицу, ја плаћам.

- Причај успут, могу да те слушам у ходу.

- Па, овако. Ауто је био са љубљанским таблицама...

- Љубљанске таблице!?

- Не прекидај ме. Жена је имала намеру да прода свој мерцедес...

- А зашто га није продала у Љубљани?

- Ракох ти да ме не прекидаш, ту у Нишу је била удата за нашег човека.

- И?

- Жена написала на папиру "Mercedes Benz, 1980. 200 дм"  и залепила на ветробранском стаклу.

- 200 дм, двеста марака?

- Да, двеста марака.

- Па то је нека зајебанција била.

- Тако су и други мислили све док храброст није скупио неки Милан Зека из Гегље.

- Гегља, где је то?

- Не знам, неко село код Медвеђе.

- И даље?

- Па, видиш, он се одважио да приђе жени и да је пита, да није нека зајебанција. А жена... само да си је видео! Словенка, Габријела. Лепотица, брале.

- Зато јој нико није смео прићи. А она гужва?

- Е, овако. Када су и други схватили да се не ради о зајебанцији, почели су да се буне и нудили више, нарочито прекупци. Али она није хтела ни да чује за више. Гужва, свађа и туча десила се када су обе стране потписале уговор о купопродаји, па су прекупци хтели да га поцепају.

- Не разумем. Зашто није хтела више новаца, то не разумем. Па, свако се труди да прода што скупље.

- Е видиш, распитао сам се и за то. Савим је логично.

- Дедер да чујем ту логику, леба ти и пљескавице ти!

- Тај мерцедес јој је муж купио када су се узели. Додуше, купио га на своје име али је њој дао папире да са аутом располаже. У међувремену, он је почео да лута, да излази, да шврља и...

- И?

- И нашао млађу. Е сад, тај њен муж је хтео да поврати ауто и да га поклони овој, новој. Пошто жена није хтела да чује за то, он се досетио па јој је преко адвоката наложио да прода ауто а да новац од продаје уплати на конто његове љубавнице.

- Аух, каква прича! 200 дм! Ала га је оправила! Стварно логично.

- Вала, баш! Ни Сократ га не би боље осмислио.

У том моменту, спустила се рука на моје раме. Када сам се окренуо, угледео сам дугу косу, прћаст носић, лепе црне очи и усне које преко кармина говоре:

- А, ту ли си? Ја те чекам код цркве а ти једеш пљескавицу, - рече Весна.