Човек који је знао да скроји капу

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

(+12)

     Нисам са Мацком био нарочито близак. Ипак, у неким подручјима живота, имали смо тесне контакте. Чак смо у неким приликама, онда, када би заједнички интерес надвладао, имали заједничке ставове, који би се завршавали искључиво по реализацији тих интереса. Такав однос је трајао дуго, те сам га кроз наше интересне сфере упознао, онако како се он представљао. У дубљу анализу његове личности никада нисам залазио, није ме занимала. Уосталом, наш дијалог се сводио на расправу о уопштеним, свакодневним дешавањима, тако да нисам морао постизати радну температуру свог интелекта, како бих са њим претресао неке сложеније теме. Једном приликом, док сам пролазио поред његове куће, позвао ме је на чашицу разговора. Како је живео сам, решио сам да свратим и да му својим присутвом, колико-толико, разбијем монотону свакодневницу. Док смо се, испред куће, смештали за округлим столом у оним баштенским, пластичним столицама, на тренутак сам имао утисак да ћемо решавати нека геополитичка питања глобалног карактера.

- Па, Мацко, како се живи? - питао сам, тек колико да начнем разговор.

- Не ваља! Ништа не ваља и ништа није добро.

- Дај, Мацко, не гледај на ствари тако рђаво. Треба уживати у малим погодностима... ево, ја уживам у погледу на твоје двориште и окућницу... - и не завршивши своју мисао, он ме прекину а мислим да ме није ни слушао.

- Ма, ти си школован и паметан човек, ти ћеш ме разумети. Не бих ја ово другоме ни говорио, тај не би схватио... - рекао је том приликом. Пред нама се простирало широко двориште обрасло травом са неколико туја и пар стабљики јабука. У дну ливаде обитавала је велика орахова крошња, чији је труп имао скоро метар у пречнику. Лево од нас била је чесма, из које је цурила вода због дотрајалих гумица у свом систему. На дохват руке биле су чашице и флаша са ракијом, тањир на коме је почивала повећа велија домаћег, крављег сира и нож, којим смо секли парче по парче. Са сваким новим одреском, велија се бивала све мања. Мацко отпи гутљај из чашице, па настави тамо где је стао:

- Изгледа да нас, Србе, прати нека исконска клетва, па са најближима имамо јако лош однос. Често се мрзимо, а каткад дође и до крвопролића. Ти знаш да ја са својим братом нисам у добрим
односима. Не само да се не волимо већ се и мрзимо, односно, ја њега мрзим а мислим да мрзи и он мене. Ако ме не мрзи, то је његов проблем. Ја њега мрзим из дна душе!
- Чекај бре, Мацко, то ти је брат. Рођени брат, иста крв тече у вама.

- То ми није брат, то је мој највећи непријатељ! Мој крвник! Мој... мој душманин!
     Одједном, Мацково лице поприми другачији изглед, очи му се замутише па закрвавише. Гледао је у мом правцу, али тај поглед је прострелио моје тело, губио се негде у некој далекој, дубокој даљини... Мишићи на лицу му кренуше у некакав језиви титрај. Усне се закривише, а приметан дрхтај му обузе читаво тело. Дамари на његовом врату направише брегове неправилног облика. Мене преплавише жмарци а талас хладноће ми се спусти низ кичмени стуб.
- Узео бих овај нож, ухватио га за косу, заврнуо бих му шију и направио рез од уха до уха. Потом бих му кроз тај прорез извукао језик да му виси као кравата! Скројио бих му капу, још како! 

Ја занемех! Све је то изговарао онако крволочки, не померајући поглед. Речи ме следише до тачке потпуне одузетости. На тренутак сам мислио да напустим Мацково двориште, ништа му не образлагавши али, нисам се могао макнути. А онда, сачеках да ми се снага и памет присаберу, како бих трезвено реаговао. Као губитник у самртном ропцу, полаганим покретом, пружих се те дохватих онај нож, тобож у намери да себи одрежем парче сира, које ставих себи у уста, а нож задржах. Тиме сам желео ставити Мацку до знања, да сам намеран одрезати још једно парче, иако ми није било ни до сира ни до ракије, ни до разговора. Битно ми је било само то да нож буде у мојим рукама, за сваки случај и неслучај. 

     Као што је и сам Мацко рекао да сам школован и паметан човек, потпуно сам га схватио. Ако је своме рођеном брату могао да направи кравату, шта би тек могао мени направити, питао сам се! У сваком случају, скројио би ми капу. А ја сам му био познаник из места. Пуки мештанин и потенцијални... ух, јежим се да кажем! Дакле, веома је упитно то колико је човек заиста човечан, или тек припада људској врсти, а уствари је звер. Човек је имагинарни, апстрактни појам тек. Ко зна, можда и у мени дрежди крвопија. Ето, целог живота живим са човеком у себи, а не познајемо се... Можда он мене и познаје али ја њега, вероватно не. Уосталом, нож је сада у мојим рукама! Поседовање ножа ме натерало на размишљање, одакле сам извукао закључак да је линија између човека и монструма врло танка... танушна. Растали смо се уз оно, свако са својим утиском. 

     Пет-шест месеци касније, ватрогасци су узалуд покушавали да разбију изнутра забарикадирана врата. Али, успели су да угасе остатке Мацкове куће, чији су угљенисани делови кровне конструкције били свуда по поду. Оно што су затекли у делу куће, који је некада био дневна соба, није за описивање. За опис нагорелог лименог канистера, не бих узалуд трошио речи. Стручни тим лекара са својим асистентима, који је радио обдукцију остатака тела, утврдио је да смрт није наступила под утицајем ватре, већ услед прекида довода крви у мозак. Обе артерије, које крвљу напајају мозак, биле су пресечене! Биће да је Мацко и сам себи скројио капу.