*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.
(призренско-тимочки дијалекат)
Ја сам имаја шеснаес а она деветнаес године. Ја још несам умеја нос да обришем а она... она је сигурно знала да обрише и нос, и све остало. Такво је време било, момци су се женили са постаре и зреле девојке, које су одма могле да рађају. Родитељи од девојку и момка се договоре, и девојка буде доведена у кућу момка, а да се пре тој никад несу видели. Куј те питуваја дал ти се неки свиђа или не, и дал некога волиш. Имаш време пред тебе, па це засвиђаш, це заволиш. А, питујешев људи мојега татка:
- Радивчо, што не жениш овој твоје магаре?
- Какво магаре, бре?
- Пал, Дичка твојега. Видиш колки је изџикљаја и стасаја за женидбу.
- Полак... ћу га женим кад га млатне по пупак, има време.
Татка таг несам разумеја које му тој значи, а несам теја ни да га питујем. Знаја сам да је нешто млого важно, татко ми беше паметан човек. Тој сам запантија од татка, а од баба Севетку речи: "Не бригај се, кад се тури пупак на пупак, све си дође на своје место". Ни тој несам разумеја.
Тај дан се бео дигја рано да косим ливаду у Витлиште. У њу је таква је трава да се може коси само јутром, док још има роса. После, кад мајско слунце опече, мандај с косу колко оћеш, нема ни травку да покосиш. Ама, иако сам пикљав по природу, бија сам жилав. С висину несам марија али, бео си некако т'н'к, сувоњав. Али, ужигала ме пољопривреда, чудо једно.
Смлати ја онуј ливаду, још је долеко било пладне. Дођо дом, мајка направила киселу баницу, ма прсти да изедеш сас њума. Ја, онакој гладан, а и јешан, с очи би гу изеја. А бија сам си млад, јак, здрав, могаја сам да изедем и црепуљу. После ручак, прилего малко да оданем, а умор ме превараја па сам се успаја. У оној спање, сањам како бушим неке рупе, па после пропадам у њи. А онеј рупе немају дно! У оној пропадање, ко да чујем неку галаму, изодолек. Пол'к, галама се приближује и појачава, та ме пробуди. Онакој сањив, ослушкујем, чујем мајкин и татков глас. Одјемпут, врата се отворише на собу. Унутра улеже мајка, татко и једно непознато девојче.
- Еве, синко Диле, довели смо ти девојку, - рече мајка.
- Ааа!? – избезуми се ја.
- Довели смо ти Јевросију, тој ће ти жена буде. Али, неће се жениш одма. Сас пријатељи смо се договорили да свадбу прајмо следећи месец, - рече татко.
- А до свадбу ће Јевросија спије сас мене, - додаде мајка.
Гледам ја Јевросију, крупна, црвена у лице, на главу шамија боја кајсија, а испод њу, исплетене кике. Малко буцкаста али убава. На снагу носи белу кошуљку, преко њу, јелек везени. Одмери гу и на доле: вута ишарана сас три боје: зелено, алено и бело, а порубена са црн гајтан. Гледа она у мене, гледам ја у сви и чини ми се да још сањам. Приђе Јевросија да се с мене поздрави, па пружи руку, а пружи и ја. Е, кад се поздравимо, сватија сам да више не сањам онеј рупе, да се с'н завршија и да је овој с'д стварнос. Тој поподне и несам млого обраћаја пажњу на Јевросију.
Сутрадан се диго, па ми чудно што имамо још једнога члана у кућу али, гледам си моју работу. Доручкувамо сви заједно а по доручак, укачи ми татко на грбину тријес кила џак, па отидо да самељем жито у воденицу. Кад се после пладне врну дома, затеко Јевросију пред кућу како пере крпаре у дрвено корито. Таман реко да прилегнем и одморим, кад... она ме викну да ицедимо воду из крпаре. А мило ми беше што ме викну, мора си признам. Увати ја крпару за један крај а она за други па врти, сучи... Како окренемо по један круг, вода липти из крпаре. Јака, бре! Колко ја вртим у једну страну, толко и она у супротну. А обукла неку белу, ланену кошуљку, па подбрала рукави, а горе откопчала дугмићи. Како се суне да увати крпару из корито, оно се забели у њојне груди, беле ко снег. Море, заковаше ми се очи за тој место па не гледам које ми пружа да држим. Некако истрпе и теј муке. Ал кад се у кућу суну да накладе шпорет, синуше њојне ноге испод вуту... беле... ко слунце да ме огреја. Оно, видеја сам ја млоге ноге. Видеја сам таткове ноге, дедине исто, овеј моје кукаље гледам сваки дан, али онакве ноге још несам. Узигра нешто у мене, устресо се ко сливу кад тресем. Мислим се, ја овој више не могу да истрпим, ћу љоснем. Ама, свитке ми из очи почеше излићав! Увече, питујем мајку да спијем сас Јевроску, мајка не дава док свадба не буде. Тео се посвађам с мајку. Намрзе гу, не могу да гу гледам. А Јевроску видим и кад зажмијем. Млого ми се спије с њу, без њу не могу да заспим. Поче се сушим ко исечен вилдан. Да не би мислија на њу, ја ујутро штукнем негде, работим по њиве или лојзе, идем у шибак, врнем се дома тек пред вече. Мучија сам туј муку скоро месец дана, док не беше свадба.
Весеље је трајало целу ноћ до сабајле. Онакој капносали од умор, легја је куј је куде стигја. Ја сам се успаја уз остал, куј ти свет да мислим на Јевросију. Али, прође и тај алос и таланта, и такој, дође си тај дан да легнемо заједно, Јевроска и ја. Мајка ни наместила нову постељу и нове черге миришљаве на нафталин, па рече:
- Синко, од вечерас ће спијете заједно ти и Јевросија.
Леле, кад ми тој рече, преко мешинку ме нешто амитом пресече. Све до тај дан сам једва чекаја да легнем с њум а с'г... Нумем се снађем ништа, све ми се измешало, не знам кво на мајку да рек-нем. Види она да сам се ја унезверија па ме окуражи:
- Ајде, ајде... Кад можеш да ореш с онолки плуг, ће искараш и овуј бразду, наћаске.
Кво ћу, што ћу јадан, мора на све да пристањујем, мож се мајка предомисли. Како крену да се приближује вече, ја поче све више да трним, ал трпим. Ете, паде први мрак. Мајка упали лампу да повечерамо. Ја једва прогута неколко залка лебац. Не иде, ја га гутам, оно се врћа. Узнем та пивнем од воду, а мајка ме питује, што малко једем. Ја вуј казујем како сам за ручак прекусаја гра. Татко ме брани па вика:
- Не га дирај, мори, дете си има муку.
А гледам Јевросију, само глића залци и муси се. Ласно је њој да се муси, она неће ни да оре, ни да копа... Плугови, матике, ашови... све је тој у моје руке. Бразду мора да искарам!
После вечеру, улегомо у нашу собу а она ми рече да искочим, да се спреми за спијење. Искочи из собу, ал стојим на врата и чекам, ослушкујем. Нема неко време кад, из собу чу глас:
- Улегни си, Диле.
На мене мило, ћу полетим. Кад улего, затеко гу већ се беше мунула у черге. Поче се соружујем, прво кошуљу, па панталоне... Увати се за панталоне па погеда у њу. Видим да ме гледа, па вуј реко да се окрене натам. Чим се окрену, ја стрго панталоне све гледајећи накуд кревет. Остадо у гаће. Ко да ме је гледала.
- Скини и гаће, немој да забравиш тој, - рече ми!
- Леле Јевроске, срамота ме...
- Неје срамота, тој је природно. Скинеш ги такој ласно, ко кад скиђаш сено од таван за Булку и Шаруљу. И, иди, плакни се у лавор малко, - рече ми.
- Што да се плакнем и кво да плакнем, јучер сам се бањаја у реку.
- Tакав је ред да се плакнеш.
Аха, сети се ја, несам глуп. Она све припремила, донела и лавор с воду. Ја чучну та се зами како личи и приличи. Такав је ред. По тој, дуну у лампу та гу угаси. Полак, лего и ја у кревет. Лего и не мрдам ич. Ма, не дишем. Јевросија легла до зид, ја на ивицу кревет. Вика она:
- Диле, легни си по блиско до мене, ће испаднеш из кревет.
- Еј, Јевроске, навикја сам такој да си спијем на крај од кревет.
- Море, приђи по накуд мене да ме слободиш, малко ме стра у овуј помрчину.
Видим ја да неам куде него се приближи накуд њум. У тај ма, ноге ни се додирнуше! Леле, брале... оне меке, па топле, па... ма нумем да опишем. Ћутимо. Осећам, поче да горим изнутра. Али, и њојна нога се упали. Ја мрдну с руку, кобајагим, да се почешам по моју ногу, а пипну и њојну. И, таман да си врнем руку, кад она рече:
- Ај бар почешај и моју ногу, баш туј ме засврбе куде ме дирну.
Ја сабра све што сам имаја од храброс па гу малко почеша на тој место. Кад, она рече:
- Е, с'г малко по нагоре... још малко по горе... е, туј! Ох-ох, баш туј.
Али... кад и она мене пипну за ногу... леле... само осети како ме нешто млатну по пупак! Е, тад ми је све било јасно што викаше татко. У онај мрак, на мене се још више смрачи!
- Ајде, дођи врз мене, - рече она, а ја... изгуби се, не могу се поврнем. Које ћу, јадан, што се мора, мора се, ал одуговлачим па викам:
- Како, врз тебе, не ли ћу те упишорим? - реко а помисли се: куде ћу гу упишорим с моји шесет кила. Море, реко, дај се качим ја врз њу, иначе, пишорење ће буде ако се она укачи врз мене.
- Радивчо, што не жениш овој твоје магаре?
- Какво магаре, бре?
- Пал, Дичка твојега. Видиш колки је изџикљаја и стасаја за женидбу.
- Полак... ћу га женим кад га млатне по пупак, има време.
Татка таг несам разумеја које му тој значи, а несам теја ни да га питујем. Знаја сам да је нешто млого важно, татко ми беше паметан човек. Тој сам запантија од татка, а од баба Севетку речи: "Не бригај се, кад се тури пупак на пупак, све си дође на своје место". Ни тој несам разумеја.
Тај дан се бео дигја рано да косим ливаду у Витлиште. У њу је таква је трава да се може коси само јутром, док још има роса. После, кад мајско слунце опече, мандај с косу колко оћеш, нема ни травку да покосиш. Ама, иако сам пикљав по природу, бија сам жилав. С висину несам марија али, бео си некако т'н'к, сувоњав. Али, ужигала ме пољопривреда, чудо једно.
Смлати ја онуј ливаду, још је долеко било пладне. Дођо дом, мајка направила киселу баницу, ма прсти да изедеш сас њума. Ја, онакој гладан, а и јешан, с очи би гу изеја. А бија сам си млад, јак, здрав, могаја сам да изедем и црепуљу. После ручак, прилего малко да оданем, а умор ме превараја па сам се успаја. У оној спање, сањам како бушим неке рупе, па после пропадам у њи. А онеј рупе немају дно! У оној пропадање, ко да чујем неку галаму, изодолек. Пол'к, галама се приближује и појачава, та ме пробуди. Онакој сањив, ослушкујем, чујем мајкин и татков глас. Одјемпут, врата се отворише на собу. Унутра улеже мајка, татко и једно непознато девојче.
- Еве, синко Диле, довели смо ти девојку, - рече мајка.
- Ааа!? – избезуми се ја.
- Довели смо ти Јевросију, тој ће ти жена буде. Али, неће се жениш одма. Сас пријатељи смо се договорили да свадбу прајмо следећи месец, - рече татко.
- А до свадбу ће Јевросија спије сас мене, - додаде мајка.
Гледам ја Јевросију, крупна, црвена у лице, на главу шамија боја кајсија, а испод њу, исплетене кике. Малко буцкаста али убава. На снагу носи белу кошуљку, преко њу, јелек везени. Одмери гу и на доле: вута ишарана сас три боје: зелено, алено и бело, а порубена са црн гајтан. Гледа она у мене, гледам ја у сви и чини ми се да још сањам. Приђе Јевросија да се с мене поздрави, па пружи руку, а пружи и ја. Е, кад се поздравимо, сватија сам да више не сањам онеј рупе, да се с'н завршија и да је овој с'д стварнос. Тој поподне и несам млого обраћаја пажњу на Јевросију.
Сутрадан се диго, па ми чудно што имамо још једнога члана у кућу али, гледам си моју работу. Доручкувамо сви заједно а по доручак, укачи ми татко на грбину тријес кила џак, па отидо да самељем жито у воденицу. Кад се после пладне врну дома, затеко Јевросију пред кућу како пере крпаре у дрвено корито. Таман реко да прилегнем и одморим, кад... она ме викну да ицедимо воду из крпаре. А мило ми беше што ме викну, мора си признам. Увати ја крпару за један крај а она за други па врти, сучи... Како окренемо по један круг, вода липти из крпаре. Јака, бре! Колко ја вртим у једну страну, толко и она у супротну. А обукла неку белу, ланену кошуљку, па подбрала рукави, а горе откопчала дугмићи. Како се суне да увати крпару из корито, оно се забели у њојне груди, беле ко снег. Море, заковаше ми се очи за тој место па не гледам које ми пружа да држим. Некако истрпе и теј муке. Ал кад се у кућу суну да накладе шпорет, синуше њојне ноге испод вуту... беле... ко слунце да ме огреја. Оно, видеја сам ја млоге ноге. Видеја сам таткове ноге, дедине исто, овеј моје кукаље гледам сваки дан, али онакве ноге још несам. Узигра нешто у мене, устресо се ко сливу кад тресем. Мислим се, ја овој више не могу да истрпим, ћу љоснем. Ама, свитке ми из очи почеше излићав! Увече, питујем мајку да спијем сас Јевроску, мајка не дава док свадба не буде. Тео се посвађам с мајку. Намрзе гу, не могу да гу гледам. А Јевроску видим и кад зажмијем. Млого ми се спије с њу, без њу не могу да заспим. Поче се сушим ко исечен вилдан. Да не би мислија на њу, ја ујутро штукнем негде, работим по њиве или лојзе, идем у шибак, врнем се дома тек пред вече. Мучија сам туј муку скоро месец дана, док не беше свадба.
Весеље је трајало целу ноћ до сабајле. Онакој капносали од умор, легја је куј је куде стигја. Ја сам се успаја уз остал, куј ти свет да мислим на Јевросију. Али, прође и тај алос и таланта, и такој, дође си тај дан да легнемо заједно, Јевроска и ја. Мајка ни наместила нову постељу и нове черге миришљаве на нафталин, па рече:
- Синко, од вечерас ће спијете заједно ти и Јевросија.
Леле, кад ми тој рече, преко мешинку ме нешто амитом пресече. Све до тај дан сам једва чекаја да легнем с њум а с'г... Нумем се снађем ништа, све ми се измешало, не знам кво на мајку да рек-нем. Види она да сам се ја унезверија па ме окуражи:
- Ајде, ајде... Кад можеш да ореш с онолки плуг, ће искараш и овуј бразду, наћаске.
Кво ћу, што ћу јадан, мора на све да пристањујем, мож се мајка предомисли. Како крену да се приближује вече, ја поче све више да трним, ал трпим. Ете, паде први мрак. Мајка упали лампу да повечерамо. Ја једва прогута неколко залка лебац. Не иде, ја га гутам, оно се врћа. Узнем та пивнем од воду, а мајка ме питује, што малко једем. Ја вуј казујем како сам за ручак прекусаја гра. Татко ме брани па вика:
- Не га дирај, мори, дете си има муку.
А гледам Јевросију, само глића залци и муси се. Ласно је њој да се муси, она неће ни да оре, ни да копа... Плугови, матике, ашови... све је тој у моје руке. Бразду мора да искарам!
После вечеру, улегомо у нашу собу а она ми рече да искочим, да се спреми за спијење. Искочи из собу, ал стојим на врата и чекам, ослушкујем. Нема неко време кад, из собу чу глас:
- Улегни си, Диле.
На мене мило, ћу полетим. Кад улего, затеко гу већ се беше мунула у черге. Поче се соружујем, прво кошуљу, па панталоне... Увати се за панталоне па погеда у њу. Видим да ме гледа, па вуј реко да се окрене натам. Чим се окрену, ја стрго панталоне све гледајећи накуд кревет. Остадо у гаће. Ко да ме је гледала.
- Скини и гаће, немој да забравиш тој, - рече ми!
- Леле Јевроске, срамота ме...
- Неје срамота, тој је природно. Скинеш ги такој ласно, ко кад скиђаш сено од таван за Булку и Шаруљу. И, иди, плакни се у лавор малко, - рече ми.
- Што да се плакнем и кво да плакнем, јучер сам се бањаја у реку.
- Tакав је ред да се плакнеш.
Аха, сети се ја, несам глуп. Она све припремила, донела и лавор с воду. Ја чучну та се зами како личи и приличи. Такав је ред. По тој, дуну у лампу та гу угаси. Полак, лего и ја у кревет. Лего и не мрдам ич. Ма, не дишем. Јевросија легла до зид, ја на ивицу кревет. Вика она:
- Диле, легни си по блиско до мене, ће испаднеш из кревет.
- Еј, Јевроске, навикја сам такој да си спијем на крај од кревет.
- Море, приђи по накуд мене да ме слободиш, малко ме стра у овуј помрчину.
Видим ја да неам куде него се приближи накуд њум. У тај ма, ноге ни се додирнуше! Леле, брале... оне меке, па топле, па... ма нумем да опишем. Ћутимо. Осећам, поче да горим изнутра. Али, и њојна нога се упали. Ја мрдну с руку, кобајагим, да се почешам по моју ногу, а пипну и њојну. И, таман да си врнем руку, кад она рече:
- Ај бар почешај и моју ногу, баш туј ме засврбе куде ме дирну.
Ја сабра све што сам имаја од храброс па гу малко почеша на тој место. Кад, она рече:
- Е, с'г малко по нагоре... још малко по горе... е, туј! Ох-ох, баш туј.
Али... кад и она мене пипну за ногу... леле... само осети како ме нешто млатну по пупак! Е, тад ми је све било јасно што викаше татко. У онај мрак, на мене се још више смрачи!
- Ајде, дођи врз мене, - рече она, а ја... изгуби се, не могу се поврнем. Које ћу, јадан, што се мора, мора се, ал одуговлачим па викам:
- Како, врз тебе, не ли ћу те упишорим? - реко а помисли се: куде ћу гу упишорим с моји шесет кила. Море, реко, дај се качим ја врз њу, иначе, пишорење ће буде ако се она укачи врз мене.
Полак, ко кад се качим са слубу на таван, поче пребацујем ногу преко њу. Некако се намести изнад њу али, и она се намешћа. Кад се малко спушти, снаге ни се додирнуше... она гола! Гола, па врућа, па мека, па миришљава... У главу ми зазунча, нека ватра ме предузела... Ма, на све сам забравија али, једно ми је било у памет: да турим "пупак на пупак"! И беше си такој... таман наместимо пупци, оној си само дође на своје место. А кад се и тој намести како ваља... лелке мајке! Ко да ми се понови онај сан с'с бушење рупу, и оној пропадање... пропадање у рупу без дно! Презноји се ал, искара и туј бразду! И издрља!
Нема коментара:
Постави коментар