*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.
- Женско ће буде, гле гу каква је окрупнела и огрубела.
- Ма, мушко. У њојну фамилију се само мушки рађају.
- Па, јес. Од њи осам, седам су вуј браћа а само је она женско.
- Људи, мушко или женско... само нек је живо и здраво.
- Тако је, дете си је дете, ма кво да је.
- А које вика Мире Кочин? Он увек погоди какво ће се дете роди.
- Ма, тој су бапске приче, кво знаје Мире Кочин?
Сеоска предвечерја су била идентична. Након радова у пољу, након намиривања стоке, након смираја дана, људи су се окупљали испред сеоске продавнице, где би беседили о актуелним дешавањима у селу и свету. У то време, најактивнија тема је била одлазак Американаца на Месец. О томе се причало данима и данима. Но, сада је та тема уступила место важнијој теми - коначном исходу трудноће месне учитељице, Јане. Њена трудноћа не би била нимало интересантна да је село имало и учитеља. Овако, учитељица трудна без учитеља... хм!? Како су знатижеља и сумњичавост узеле маха, сељани су трачак наде видели у Миретовим окултним способностима, све у циљу задовољења својих страсти ка "досезању"истине. А Мире Кочин беше обичан да обичнији човек није могао бити. Са својих, задњих десетак година момковања, приближавао се тридесетој. Кочин му беше надимак, који доби по деди Николи, за кога се говорило да је имао пророчанске способности.
Деда Никола је био наочит, домишљат, виспрен, духовит и дружељубив човек. Све те особине, попут аманета, беше оставио у наслеђе свом унуку Мирославу. Деда Никола је свог унука много волео и увек говорио, "мој Мире", тако Мирослав остаде Мире Кочин. Никола није одувек био деда, наравно био је и млад али, нажалост, рано је остао без своје вољене, која умре од уједа стршљена. А онда се око Николе сјатише многе сеоске распуштенице и удовице, као звери када се на плен устреме. Једнога дана, сусрете га једра, и од лепоте и младости, као булка распукла Госпава, тазе распуштеница. Сусретоше се у Тесну путину, место где се човек тешко може мимоићи са самим собом, а камо ли са још неким.
- Ча Николо, да те питам нешто, ако ли?
- Питај Госпо, ако знам, ћу ти рекнем, ако не знам и нумем - ником ништа.
- Викају за тебе да умеш да предвиђаш, да унапред знаш кво ће се деси, истина ли је тој?
- Бре, Госпо, па тој сваки уме.
- Како па тој? Тој неје истина, еве ја... ја нумем ништа да предвидим!
- Умеш, мори, него не знаш да умеш.
- Како, ај објасни ми.
- Не могу овдек на пут. Ај' дођи вечерас куде мене, па ће видиш, ћу ти објасним.
У први сумрак, као да је једва чекала, појави се Госпава на вратима "ча" Николе.
- Седни си Госпо, седни на кревет, туј је по меко. И скини си туј блуску, врућина је.
- Добро тој, него ја сам дошла за оној.
- Пал, затој ти и ја оратим, све ћу ти објасним, него, де скини си и туј мајичку.
- А што па мајичку, кво она смића?
- Па, смића... не могу ти објасним ако је она на тебе.
- Да неч можда да скинем и сукњиче, ча Николо?
- Обавезно! Без њега ће ти буде још по јасно. И гаћке си поскини, не ти требав.
- Леле! Ча Николо, па ти ће ме работиш.
- Оћу, Госпо. Видиш како си и ти постала видовита и унапред знаш кво ће се деси.
Још исте вечери откри Госпава своју моћ видовитости, тако да је у даљем животу, много пута, тачно знала шта ће се десити.
Е, сад... ко ће бити отац Јаниног детета? Не, неће деда Никола. Свет припада млађима, а гени се сами преносе. Можда Јанин унук некада буде неки Ча Никола, пророк!
- Женско ће буде, гле гу каква је окрупнела и огрубела.
- Ма, мушко. У њојну фамилију се само мушки рађају.
- Па, јес. Од њи осам, седам су вуј браћа а само је она женско.
- Људи, мушко или женско... само нек је живо и здраво.
- Тако је, дете си је дете, ма кво да је.
- А које вика Мире Кочин? Он увек погоди какво ће се дете роди.
- Ма, тој су бапске приче, кво знаје Мире Кочин?
Сеоска предвечерја су била идентична. Након радова у пољу, након намиривања стоке, након смираја дана, људи су се окупљали испред сеоске продавнице, где би беседили о актуелним дешавањима у селу и свету. У то време, најактивнија тема је била одлазак Американаца на Месец. О томе се причало данима и данима. Но, сада је та тема уступила место важнијој теми - коначном исходу трудноће месне учитељице, Јане. Њена трудноћа не би била нимало интересантна да је село имало и учитеља. Овако, учитељица трудна без учитеља... хм!? Како су знатижеља и сумњичавост узеле маха, сељани су трачак наде видели у Миретовим окултним способностима, све у циљу задовољења својих страсти ка "досезању"истине. А Мире Кочин беше обичан да обичнији човек није могао бити. Са својих, задњих десетак година момковања, приближавао се тридесетој. Кочин му беше надимак, који доби по деди Николи, за кога се говорило да је имао пророчанске способности.
Деда Никола је био наочит, домишљат, виспрен, духовит и дружељубив човек. Све те особине, попут аманета, беше оставио у наслеђе свом унуку Мирославу. Деда Никола је свог унука много волео и увек говорио, "мој Мире", тако Мирослав остаде Мире Кочин. Никола није одувек био деда, наравно био је и млад али, нажалост, рано је остао без своје вољене, која умре од уједа стршљена. А онда се око Николе сјатише многе сеоске распуштенице и удовице, као звери када се на плен устреме. Једнога дана, сусрете га једра, и од лепоте и младости, као булка распукла Госпава, тазе распуштеница. Сусретоше се у Тесну путину, место где се човек тешко може мимоићи са самим собом, а камо ли са још неким.
- Ча Николо, да те питам нешто, ако ли?
- Питај Госпо, ако знам, ћу ти рекнем, ако не знам и нумем - ником ништа.
- Викају за тебе да умеш да предвиђаш, да унапред знаш кво ће се деси, истина ли је тој?
- Бре, Госпо, па тој сваки уме.
- Како па тој? Тој неје истина, еве ја... ја нумем ништа да предвидим!
- Умеш, мори, него не знаш да умеш.
- Како, ај објасни ми.
- Не могу овдек на пут. Ај' дођи вечерас куде мене, па ће видиш, ћу ти објасним.
У први сумрак, као да је једва чекала, појави се Госпава на вратима "ча" Николе.
- Седни си Госпо, седни на кревет, туј је по меко. И скини си туј блуску, врућина је.
- Добро тој, него ја сам дошла за оној.
- Пал, затој ти и ја оратим, све ћу ти објасним, него, де скини си и туј мајичку.
- А што па мајичку, кво она смића?
- Па, смића... не могу ти објасним ако је она на тебе.
- Да неч можда да скинем и сукњиче, ча Николо?
- Обавезно! Без њега ће ти буде још по јасно. И гаћке си поскини, не ти требав.
- Леле! Ча Николо, па ти ће ме работиш.
- Оћу, Госпо. Видиш како си и ти постала видовита и унапред знаш кво ће се деси.
Још исте вечери откри Госпава своју моћ видовитости, тако да је у даљем животу, много пута, тачно знала шта ће се десити.
Е, сад... ко ће бити отац Јаниног детета? Не, неће деда Никола. Свет припада млађима, а гени се сами преносе. Можда Јанин унук некада буде неки Ча Никола, пророк!
Нема коментара:
Постави коментар