*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.
Те године, Митини нису товили свињу. А сеоска кућа да презими зиму без свињетине, то не бива. Свињетина је основни састојак многих домаћих јела: чорбаст пасуљ с ребарцима, тавче с коленицом, подварак с буткицом, пихтије, крвавица, димљена вешалица, ђувеч са сувим месом, а о сланини и чварцима да не причам...
Мита се, у прохладно невембарско јутро, појави на вратима Лиме Јеврејина. Лима није био ни Јеврин, ни Јеврејин, већ беше Тозин. Јеврејин му беше надимак, а доби га када је свом комшији продавао јаја, мерећи свако јаје на паландзу. За пазар беше врло тежак и незгодан.
- Добро јутро, Лимо, како си, шта има куде тебе, сви ли сте живо и здраво?
- Добро јутро, Мито, за с'г, сви добро стојимо. Каква те мука мучи?
- Овуј сам годину остаја без свињу, а рекоше да ти имаш доброга брава за продаву, па ете, дођо да видим.
- Имам свињу, баш је к'о за тебе. Има гу између 110 и 115 кила. И ћу ти гу давам по јефтино, ми смо си увек добро стојали.
- Добро, тој око килажу ће гу премеримо, него, кад гу ја могу узнем?
- Ете, одма сутра, данас си имам обавезе.
Тако се одвијао разговор тога дана између Мите и Лиме. А после Митиног одласка, Лима се фокусирао само на једну ствар: да добро нахрани свињу, да не иде гладна на клање. Цео дан је давао свињи све што је могла да једе и пије. Али, од превише разнолике хране и разних бућкуриша, свиња доби опасан пролив. Целе ноћи је толико текла, да је од дехидрације занемоћала и пала.
Сутрадан, по договору, дође Мита рано изјутра и покуца на Лимина врата, која отвори Стојанка, Лимина жена. Објасни Мити да је Лима отишао у катастар "за неке артије, и неће да се врне до кноћи. А свиња ни неје баш добро урањена, па ни још неје за давање. Ми се свас неће брукамо, и сами знате да си добро стојимо, што да си кваримо однос" - све потанко објасни Стојанка. И врати се Мита кући необављеног посла.
Прошло је неких десетак дана када рано изјутра, покуца неко на Митина врата. Устаде Мита онако у дугим гаћама, отвори врата и угледа Лиму Јеврејина.
- Доброј'тро, Мито.
- Бог ти помо'о, Лимо. Којим добром?
- Све је спремно, готово је.
- Шта је готово?
- Свиња.
- Шта, свиња?
- Па, бре, Мито, све сам средија. Заклаја сам гу, само да нађемо превоз до тебе.
- Па, како ми јучер не рече, да се спремим? Кво с'г да вуј работим?
- Ништа се не секирај. Рече Витко да ће дође с култиватор и да гу превезе, све сам организуваја, бре! Па несмо ми само за данас. Знаш да смо одувек добро стојали. Него, да гу довозимо ли куде тебе или б'ш оћеш да гу меримо.
- Па, Лимо, најбоље да гу меримо. Ти неси сигуран колко гу има, а задружна вага не лаже па, колко она каже, толко је. Добро стојимо, што да ни кило-две, горе-доле покваре однос?
- Добро, Мито. Ја знам да гу има 115, али ти гу алалом давам на 110.
- Ће гу терамо на мерење, Лимо.
И тако, са закланом свињом у Витковом култиватору, допремише робу на мерење. Пребацише је некако на вагу, која показа скоро 104 кила.
- Поче Лима да се снебива, да се нећка, да псује кантар, да није добро измерено. Након шестог мерења, Лима рече:
- Добро, сто четри, али Мито, ће ми признаш крв што је истекја, та на 110 да буде.
Мита се почеша мало по месту где га сигурно није сврбело па рече:
- Лимо, ми, како и сам викаш, добро стојимо. Оћу! Све ћу ти признам, и крв, и чапоњци, и овој блато по њу, и тој што се издула од ранење. Да си не кваримо однос, терај си свињу дом!
Те године, Митини нису товили свињу. А сеоска кућа да презими зиму без свињетине, то не бива. Свињетина је основни састојак многих домаћих јела: чорбаст пасуљ с ребарцима, тавче с коленицом, подварак с буткицом, пихтије, крвавица, димљена вешалица, ђувеч са сувим месом, а о сланини и чварцима да не причам...
Мита се, у прохладно невембарско јутро, појави на вратима Лиме Јеврејина. Лима није био ни Јеврин, ни Јеврејин, већ беше Тозин. Јеврејин му беше надимак, а доби га када је свом комшији продавао јаја, мерећи свако јаје на паландзу. За пазар беше врло тежак и незгодан.
- Добро јутро, Лимо, како си, шта има куде тебе, сви ли сте живо и здраво?
- Добро јутро, Мито, за с'г, сви добро стојимо. Каква те мука мучи?
- Овуј сам годину остаја без свињу, а рекоше да ти имаш доброга брава за продаву, па ете, дођо да видим.
- Имам свињу, баш је к'о за тебе. Има гу између 110 и 115 кила. И ћу ти гу давам по јефтино, ми смо си увек добро стојали.
- Добро, тој око килажу ће гу премеримо, него, кад гу ја могу узнем?
- Ете, одма сутра, данас си имам обавезе.
Тако се одвијао разговор тога дана између Мите и Лиме. А после Митиног одласка, Лима се фокусирао само на једну ствар: да добро нахрани свињу, да не иде гладна на клање. Цео дан је давао свињи све што је могла да једе и пије. Али, од превише разнолике хране и разних бућкуриша, свиња доби опасан пролив. Целе ноћи је толико текла, да је од дехидрације занемоћала и пала.
Сутрадан, по договору, дође Мита рано изјутра и покуца на Лимина врата, која отвори Стојанка, Лимина жена. Објасни Мити да је Лима отишао у катастар "за неке артије, и неће да се врне до кноћи. А свиња ни неје баш добро урањена, па ни још неје за давање. Ми се свас неће брукамо, и сами знате да си добро стојимо, што да си кваримо однос" - све потанко објасни Стојанка. И врати се Мита кући необављеног посла.
Прошло је неких десетак дана када рано изјутра, покуца неко на Митина врата. Устаде Мита онако у дугим гаћама, отвори врата и угледа Лиму Јеврејина.
- Доброј'тро, Мито.
- Бог ти помо'о, Лимо. Којим добром?
- Све је спремно, готово је.
- Шта је готово?
- Свиња.
- Шта, свиња?
- Па, бре, Мито, све сам средија. Заклаја сам гу, само да нађемо превоз до тебе.
- Па, како ми јучер не рече, да се спремим? Кво с'г да вуј работим?
- Ништа се не секирај. Рече Витко да ће дође с култиватор и да гу превезе, све сам организуваја, бре! Па несмо ми само за данас. Знаш да смо одувек добро стојали. Него, да гу довозимо ли куде тебе или б'ш оћеш да гу меримо.
- Па, Лимо, најбоље да гу меримо. Ти неси сигуран колко гу има, а задружна вага не лаже па, колко она каже, толко је. Добро стојимо, што да ни кило-две, горе-доле покваре однос?
- Добро, Мито. Ја знам да гу има 115, али ти гу алалом давам на 110.
- Ће гу терамо на мерење, Лимо.
И тако, са закланом свињом у Витковом култиватору, допремише робу на мерење. Пребацише је некако на вагу, која показа скоро 104 кила.
- Поче Лима да се снебива, да се нећка, да псује кантар, да није добро измерено. Након шестог мерења, Лима рече:
- Добро, сто четри, али Мито, ће ми признаш крв што је истекја, та на 110 да буде.
Мита се почеша мало по месту где га сигурно није сврбело па рече:
- Лимо, ми, како и сам викаш, добро стојимо. Оћу! Све ћу ти признам, и крв, и чапоњци, и овој блато по њу, и тој што се издула од ранење. Да си не кваримо однос, терај си свињу дом!
Нема коментара:
Постави коментар