*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.
Како је био самоук и слухиста, солидно је свирао хармонику. Његов отац, под притиском рођака, жене, а и самог Цанета, продаде своје најбоље њивче у Орловом лугу, не надајући много се да ће његов син икада запевати као славуј. Отац и мајка, и не чувши усклађене тонове и хармонију на купљеном инструменту, убрзо одлепршаше с овог света, а на оном им Анђео на лири засвира по нотама самог Бога.
Цане Гверини је имао кућу преко пруге. А када би се нашао ван куће, увек би звиждао неку популарну мелодију, који је врло често усклађивао са својим кораком. Посматрајући га из даљине, могао си знати да ли Цане тренутно звижди неку тугованку или Власинку. Још као малог, страст према музици га је усмерила на стално певушење, те је и "добар дан" изговарао у арији. Међу првим мелодијама које је Цане научио да свира, била је песма Растанак, Ајнура Сербезовског.
На разним весељима, Цане би све време пратио оркестар а посебно хармоникаша, и покушавао да проникне у суштину стварања "питког" звука. На једном весељу, посебну пажњу му је привукла једна пријатна мелодија, те је Цане скупио храбрости, отишао до хармоникаша и приупитао за назив. Добио је одговор да се ради о Ужичком колу, чије је име одмах упамтио. Али упамтити мелодију, мало је тежа ствар! Остатак весеља, Цане је певушио само ту мелодију а за сваки случај, одлучио је да исту некако и запише на папиру. Ипак, више се уздао у памћење, папир му је била додатна, сигурносна мера.
И док се у раним јутарњим сатима враћао кући, пешачио је врло брзо и певушио, баш у ритму који је био условљен ритмом Ужичког кола. Тако занесен певушењем, није обраћао пажњу на околину, па ни онда када се приближио месту где су се, под правим углом, секли земљани пут и пруга. Срећа његова што је за пола корака био спорији. Воз је, уз велику буку и писак, протутњао крај њега. Скаменио се, није се могао макнути ни за педаљ, био је у потпуном шоку. Прошло је неко време, ни сам не зна колико. Ноге су га почеле издавати од дрхтања, а он је и даље стајао у месту, иако је воз већ био прошао.
Остатак пута до куће је провео у размишљању како је за длаку избегао трагедију. Тих стотинак и нешто метара, мислио је само о томе. Дуго је, у дубоком размишљању, остао да стоји пред кућом. Из џепа јакне је извукао паклу цигарета и припалио. Први дим је удахнуо дубоко и дуго га задржао у плућима, пре но што га је избацио из себе. Враћајући упаљач у џеп, напипао је папир, и тек онда му се сећање полако почело враћати. Папир је вратио у џеп и ушао у кућу.
Како се дан беше разданио а вредни ранораниоци се већ беху покренули у нова тежачка напрезања, Цане одлучи да прве комшије позове на кафу и ракијицу. И док се већина њих беше окупила, он их послужи разним понудама а потом узе хармонику. Радостан због среће на пружном прелазу, радостан што је коначно проширио свој репертоар, решио је да се публици представи и прикаже свеже, стечено знање. Из џепа је извадио папир, развукао хармонику... Уследио је нови шок! Мелодију је заборавио, а на папиру је уместо мелодије видео речи, које су личиле на свеже узорану њиву у Орловом лугу:
Како је био самоук и слухиста, солидно је свирао хармонику. Његов отац, под притиском рођака, жене, а и самог Цанета, продаде своје најбоље њивче у Орловом лугу, не надајући много се да ће његов син икада запевати као славуј. Отац и мајка, и не чувши усклађене тонове и хармонију на купљеном инструменту, убрзо одлепршаше с овог света, а на оном им Анђео на лири засвира по нотама самог Бога.
Цане Гверини је имао кућу преко пруге. А када би се нашао ван куће, увек би звиждао неку популарну мелодију, који је врло често усклађивао са својим кораком. Посматрајући га из даљине, могао си знати да ли Цане тренутно звижди неку тугованку или Власинку. Још као малог, страст према музици га је усмерила на стално певушење, те је и "добар дан" изговарао у арији. Међу првим мелодијама које је Цане научио да свира, била је песма Растанак, Ајнура Сербезовског.
На разним весељима, Цане би све време пратио оркестар а посебно хармоникаша, и покушавао да проникне у суштину стварања "питког" звука. На једном весељу, посебну пажњу му је привукла једна пријатна мелодија, те је Цане скупио храбрости, отишао до хармоникаша и приупитао за назив. Добио је одговор да се ради о Ужичком колу, чије је име одмах упамтио. Али упамтити мелодију, мало је тежа ствар! Остатак весеља, Цане је певушио само ту мелодију а за сваки случај, одлучио је да исту некако и запише на папиру. Ипак, више се уздао у памћење, папир му је била додатна, сигурносна мера.
И док се у раним јутарњим сатима враћао кући, пешачио је врло брзо и певушио, баш у ритму који је био условљен ритмом Ужичког кола. Тако занесен певушењем, није обраћао пажњу на околину, па ни онда када се приближио месту где су се, под правим углом, секли земљани пут и пруга. Срећа његова што је за пола корака био спорији. Воз је, уз велику буку и писак, протутњао крај њега. Скаменио се, није се могао макнути ни за педаљ, био је у потпуном шоку. Прошло је неко време, ни сам не зна колико. Ноге су га почеле издавати од дрхтања, а он је и даље стајао у месту, иако је воз већ био прошао.
Остатак пута до куће је провео у размишљању како је за длаку избегао трагедију. Тих стотинак и нешто метара, мислио је само о томе. Дуго је, у дубоком размишљању, остао да стоји пред кућом. Из џепа јакне је извукао паклу цигарета и припалио. Први дим је удахнуо дубоко и дуго га задржао у плућима, пре но што га је избацио из себе. Враћајући упаљач у џеп, напипао је папир, и тек онда му се сећање полако почело враћати. Папир је вратио у џеп и ушао у кућу.
Како се дан беше разданио а вредни ранораниоци се већ беху покренули у нова тежачка напрезања, Цане одлучи да прве комшије позове на кафу и ракијицу. И док се већина њих беше окупила, он их послужи разним понудама а потом узе хармонику. Радостан због среће на пружном прелазу, радостан што је коначно проширио свој репертоар, решио је да се публици представи и прикаже свеже, стечено знање. Из џепа је извадио папир, развукао хармонику... Уследио је нови шок! Мелодију је заборавио, а на папиру је уместо мелодије видео речи, које су личиле на свеже узорану њиву у Орловом лугу:
Ра-та-та-та-тара-тара, ра-та-та-та-таа-таа
ра-та-та-та-таа-таа, ра-та-ра-та-раа-таа
Ра-та-та-та-тара-тара, ра-та-та-та-таа-таа
ра-та-та-та-таа-таа, ра-та-ра-та-раа-таа
Таа-тара-таа-тара-таа-тара-рааа-ра
Та-тара-тара-ра-ра-ра-рааа-ра, ра-ра-ра-ра-рара-рара
Таа-тара-таа-тара-таа-тара-рааа-ра
Та-тара-тара-ра-ра-ра-рааа-ра-ра-ра-ра!
Тиру-лиру-лири-лиру-лиииииии
Тиру-лиру-тиру-лири-лиииииии
Тиру-лиру-лири-лиру-лиииииии
Тиру-лиру-тиру-лири-лиииииии
Тии-тиру-тии-тиру-тии-тиру-лииири
тии-тиру-лири-лиру-лиири-лиру-лиру-лири-лири...
Нема коментара:
Постави коментар