*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.
У не тако давнoj прошлости, у времену мога дечаковања, сеоски живот се битно разликовао од данашњег. Почевши од дечијих играрија, момковања и девојања, преко женидби и удаја, па све до уздизања породица и старења, људи су свему томе имали потпуно другачији приступ. Било је и онда свађа и свађица међу свим узрастима, било је понеко неверство, превара, непоштење, дошло би и до туче... Али, све ово побројано, имало је некакву меру и димензију.
Примера ради, комотно си се могао посвађати са човеком који ти је посекао габар у шуми, који је узорао две бразде у твојој њиви, који је убрао грожђе с твоја три чокота. А могао си се и потући са неким, из чије се бразде вода сливала у твоју њиву. Али шта зна вода какви су односи међу комшијама, осим да следи природну силу теже. Вода је проста, толико проста да се састоји од само два елемента, водоника и кисеоника. Она, да је паметнија, састојала би се од стотину елемената, попут сеоског живота, који се градио од стотину мука. У данашње време, ваљда под налетом деноминације новца, стотину мука заменише триста некаквих комада!
Ожени се и Бане Квакa некако, уз стотину трикова и мука. Додуше, у томе му здушно помогоше Лима Сокин и Милан Терза. Нашли му девојку, премерили је са свих страна и казали да ће му бити таман! Они је и довезоше Лимином ладом, у први сумрак, једне топле августовске вечери. А сеоски обичај налаже да такав догађај буде пропраћен слављем у кући женика, да се једе и пије до зоре. На таквим се збирштинама потпуно запостављало, ко је кога, када, зашто, како, колико... Само пре десетак дана, Новица је слупцем акнуо Синишу по леђима, а већ ове вечери се натпијају уз песму, грле и љубе к'о да су браћа рођена... Сви се некако распиштољили, заборавили на стотину обавеза које их, као тежаке, притискају. А и оних триста... и они су те вечери гурнути у неку фиоку мозга, где ће одстојати, бар док траје ова ујдурма.
Али нису баш сви весели и не исказују радост, иако би требали. Ето, Бане Квакa и Данијела, будућа му жена, удременили к'о сојке на југовини. Обома је ово првина, први пут се виде, никада се до сада нису удавали и женили. Стидљиво седе једно до друго, чак се и не гледају, кришом се меркају и обоје се питају: како и шта ће сада? До сада, Банету је заиста требало триста оних... а сада му и један једини завршава посао! Али... ћути он, ћути она, а око њих сви се веселе, као да се они жене или удају и то не једном, већ стотину пута. Тако, док весеље траје, закључак се сам, премерено пише: није проблем када ти недостају триста, невоља је када ти недостаје тај један који имаш!
У не тако давнoj прошлости, у времену мога дечаковања, сеоски живот се битно разликовао од данашњег. Почевши од дечијих играрија, момковања и девојања, преко женидби и удаја, па све до уздизања породица и старења, људи су свему томе имали потпуно другачији приступ. Било је и онда свађа и свађица међу свим узрастима, било је понеко неверство, превара, непоштење, дошло би и до туче... Али, све ово побројано, имало је некакву меру и димензију.
Примера ради, комотно си се могао посвађати са човеком који ти је посекао габар у шуми, који је узорао две бразде у твојој њиви, који је убрао грожђе с твоја три чокота. А могао си се и потући са неким, из чије се бразде вода сливала у твоју њиву. Али шта зна вода какви су односи међу комшијама, осим да следи природну силу теже. Вода је проста, толико проста да се састоји од само два елемента, водоника и кисеоника. Она, да је паметнија, састојала би се од стотину елемената, попут сеоског живота, који се градио од стотину мука. У данашње време, ваљда под налетом деноминације новца, стотину мука заменише триста некаквих комада!
Ожени се и Бане Квакa некако, уз стотину трикова и мука. Додуше, у томе му здушно помогоше Лима Сокин и Милан Терза. Нашли му девојку, премерили је са свих страна и казали да ће му бити таман! Они је и довезоше Лимином ладом, у први сумрак, једне топле августовске вечери. А сеоски обичај налаже да такав догађај буде пропраћен слављем у кући женика, да се једе и пије до зоре. На таквим се збирштинама потпуно запостављало, ко је кога, када, зашто, како, колико... Само пре десетак дана, Новица је слупцем акнуо Синишу по леђима, а већ ове вечери се натпијају уз песму, грле и љубе к'о да су браћа рођена... Сви се некако распиштољили, заборавили на стотину обавеза које их, као тежаке, притискају. А и оних триста... и они су те вечери гурнути у неку фиоку мозга, где ће одстојати, бар док траје ова ујдурма.
Али нису баш сви весели и не исказују радост, иако би требали. Ето, Бане Квакa и Данијела, будућа му жена, удременили к'о сојке на југовини. Обома је ово првина, први пут се виде, никада се до сада нису удавали и женили. Стидљиво седе једно до друго, чак се и не гледају, кришом се меркају и обоје се питају: како и шта ће сада? До сада, Банету је заиста требало триста оних... а сада му и један једини завршава посао! Али... ћути он, ћути она, а око њих сви се веселе, као да се они жене или удају и то не једном, већ стотину пута. Тако, док весеље траје, закључак се сам, премерено пише: није проблем када ти недостају триста, невоља је када ти недостаје тај један који имаш!
Нема коментара:
Постави коментар