Узми жену

     Готово сам сигуран да знате ону причу о деди и унуку, знате оно када је унук стасао за женидбу па деду, као искусног и старијег, приупитао какву прилику да за себе узме.
- Деда, одлучио сам да се женим али, не знам коју и какву девојку да...
- Девојку никако! - одговори деда.
- Зашто, бре, деда?
- Ех, девојка... да је ваљала, већ би била удата.
- Па, да узмем неку распуштеницу, а?
- Неее! Та да је ваљала, остала би за мужа - самоуверено рече деда.
- А, шта онда, да узмем, удовицу...
- Таман, посла! Укопала је једног, укопаће и тебе. Нипошто удовицу.
- Аман, деда, остаћу нежења онда.
- Нећеш, синко. Узми жену.
- Какву жену, бре, деда, ти правиш циркус од моје женидбе.
- Узми сине, нечију жену, домаћицу.
- Како, бре, деда, да узмем некоме жену?
- Веома ласно, Укради је. Ваљала је другоме, ваљаће и теби! - закључи деда.
     Да, то је прича којој нисам придавао неки посебан значај све до оног времена када сам доиста био спреман за женидбу. Што је време више текло то сам све више био опседнут дединим речима. У глави ми је непрестано одзвањало: "Узми жену, нечију жену... Укради је... Ваљала је дугоме, ваљаће и теби"!
     Радио сам досадан канцеларијски посао, заводио предмете клијената наше агенције. Штамбиљи ми током времена срасли с руком. А оловка... оловка постала шести прст десне руке. Од три радна стола у канцеларији, само је мој био у функцији. Остала два су чамила под слојем прашине, чекајући неизвесну будућност. Једног дана, док сам заводио предмет ЛП-3256/8-02, ужурбана хигијеничарка је ужурбано почистила радни сто одмах до мене. Угланцала га је и посветила му више пажње него што је јутрос то учинила на себи. Не спадам у љубопитљиве особе те се нисам интересовао око узрока ових, гланцајућих радова. Убрзо, остао сам у друштву гомиле папира, печата, мастила... На трен бих се зауставио са радом а поглед ми је готово увек завршавао у корпи за отпатке. Константно је била пуна, препуна. Управо када сам размишљао да је однесем до контејнера, врата на просторији се отворише. Унутра најпре ступи нога шефа одељења а за њим две ноге, чије је натколеничне остатке скривала сукња. Подигао сам поглед ка другом спрату особе и угледао жену, прелепу жену. Из стања опијености њеном лепотом, тргнуо ме шефов глас:

- Госпођа ће од данас радити овде. Госпођо, овај сто је предвиђен за вас, изволите се сместити и нека вам је са срећом почетак рада - скоро у једном даху издекламова шеф "Оченаш", најпре се обративши мени, затим госпођи а потом хитро напусти канцеларију.

Како ме опијеност и даље држала у свом заробљеништву, не сећам се како сам се нашао у стојећем ставу, ваљда је мали мозак одрадио посао великог те ме инстиктивно, у знак поштовања као и из културних побуда, подигао са столице. Мислим да је моје изненађење било очигледно као и збуњеност. Такође, мислим да је она то приметила па је учинила први корак. Дошла је до мог стола и пружила руку:

- Милена Перажић!

Прихватио сам њену руку али нисам успео ни речи да изустим. Тим додиром наших руку, Милена је истог трена зажегла ватру у мојој мушкости. Прстен на десној руци, сведочио је о њеном брачном статусу. У потпуном хаосу мисли, нисам успео да изговорим ни своје име, ни да јој пожелим срећан почетак рада. Ипак, она је апсолутно владала ситуацијом: 

- А ви сте господин Савић? Рекли су ми да ћу радити са господином Савићем, претпостављам само.

- Да, Савић. Ја сам. Изволите, сместите се - поновио сам шефове речи. Нисмо много причали, мислим, она је причала, ја сам слушао. Некако сам прегурао остатак радног времена сав напет и на иглама, које су пробадале моје тело са свих страна. Крај радног времена сам дочекао погледа закованог за њу а кући сам одлепршао са њом у мислима. Цело поподне сам размишљао о њој и трудио се да задржим њен лик пред собом. А она је бежала. Правио сам је на све могуће начине, стварао од колажа мисли, слагао мозаик од њених делова лица, чак сам на пивској лименки урадио један декупаж али... њен лик као да је гумицом обрисан из моје главе. У вечерњим сатима сам пожелео да ноћ нестане, да одмах сване након вечере. Нема сумње, заљубио сам се а да ништа о особи нисам знао. Ноћ сам провео бдијући над замишљеним ликом, а сан ме повукао у своја недра пред само устајање за посао. 

     На послу сам стигао раније него иначе. Наоружан храброшћу, стрпљењем и ко зна чиме још, чекао сам. У пет минута до седам, врата су се отворила и својом шкрипом рекла, добро јутро. 

- Добро јутро - одговорио сам вратима.

- Добро јутро, колега Савићу - одговорила је Милена.

Задигнута коса, прикачена шналама, откривала је њен танушан врат, врат као у петељке трешње. Белина врата је клизила у доступну белину њеног попрсја. Остатак је био сакривен белом кошуљом испод које се назирала мајица боје вишње. Сличне боје, дискретно нанесени кармин, љупким уснама је давао посебан тон. Но, и без кармина, усне би имале исти волумен боје. Струк тесан, бедра усклађено широка. Припијена уз тело, зелена сукња до изнад колена, сасвим се стапала са њеном ташном и ципелама. Извајана из једног комада - монолитна, стајала је крај врата држећи се за кваку.

- Добро јутро, колегинице, добро дошли на посао. 

Устао сам да је поздравим и допратим до стола. Подесио сам јој столицу и рекао да се слободно опусти. Током доручка смо прешли на ти а око поднева на ми. Говорили смо једно другоме о себи. Посао ми више није био досадан, напротив. Текли су наши заједнички радни сати и дани а ми смо постајали све блискији. Једног дана, при крају радног времена, предложила је да се увече нађемо у неком ресторану, да се мало опустимо и почастимо себе неком вечерицом. Ја сам тај предлог разумео као "Предлог који се не одбија".

     Током вечере, сазнали смо толико тога о нама. Дакле, од ње сам сазнао да је удата али да није задовољна том удајом и није срећна са тим човеком, Такође, сазнао сам да сам лик који је тако пажљив, уме да саслуша жену, да сам увиђаван и доследан својим принципима, проницљив и карактеран. И она је од мене пуно тога сазнала: да живим сам у стану, да сам неожењен и да се желим оженити женом, да никада лепшу жену од ње нисам у животу срео. После још једне туре црног вина, од ње сам сазнао да би се радо раставила од мужа јер он нема разумевања за њу, да не жели више да се жртвује за оно што је осуђено на пропаст.. Она је од мене сазнала да ми се неслућено допада и да бих је радо оженио. После тога смо отишли у мој стан и наставили разговор у коме смо користили усне, језике, и гестикулацију наших екстремитета. Разговор је био вулканске жестине да смо обоје сажегли у њему до самог пепела. Ваљало је мало одморити пре устајања из кревета који је био неми сведок и поприште нашег дијалога.

- Хоћемо ли моћи устати - питао сам је.

- Ако је могао Феникс, моћи ћемо и ми - врло одлучно је одговорила. Грашке зноја на нашим телима мирисале су на црно вино.

     Сутрадан, вратили смо се нашим пословима у агенцији, не скривајући међусобна осећања и симпатије. Недуго затим, саопштила ми је да се развела а убрзо смо се и венчали. Оженио сам се женом која је ваљала другоме, ваљаће и мени, ваљда (ако је дедина теорија исправна)! Тако је кренуо наш суживот у коме није било замерки ни са једне стране. Протекло је приближно месец дана од нашег венчања, када сам добио поруку од непознатог аутора да се требам састати у осамнаест часова са самим аутором у неком еминентном ресторану. Састанак је конспиративне природе а опет, пословног карактера! Мало сам се чудио таквој формулацији поруке али, радозналост је превагнула у фази чуђења.

     Лако сам пронашао кафану под наведеним називом. Ступивши унутар просторије, видео сам да се ради о отменом ресторану у који је залазила одабрана врста гостију. Није ми много требало да се бавим детекцијом, човека сам уочио у уском видокругу, на први поглед, самог за столом. Полако сам приступио столу и представио се човеку. Он је устао и с благим и одмереним осмехом прихватио моју руку уз обострани стисак.
- Бранко. Бранко Перажић, за пријатеље, Бане или Пера.
- Зашто Пера? - упитао сам збуњено, сметнувши с ума да ми је презиме познато.
- По презимену. Дакле, ви сте тај? Па, дозволите да честитам! - и руке нам се нађоше у још један стисак. - Изволите сести, молим вас.
- Хвала... а шта ми честитате?

- Желим вам дуг и срећан брак!

- Али... како...

- Како знам да сте се скоро оженили? То је, пријатељу мој, дуга и друга прича, него изволите, седите.
Формалности око упознавања протекоше у пријатељском амбијенту. Након дирљивог сусрета, седосмо један наспрам другог а ја искористих тренутак те Банета (или Перу) накратко, ошинух погледом. Током даље конверзације, јасно ми је било да преко пута мене седи високообразован, педантан и лепо обучени човек, лепог изгледа, негованог лица. Црне и густе обрве су биле у потпуном сагласју са таласастом косом, чија је дужина Банету давала младалачки изглед. Очи продорне и интелигентне са наглашеним јагодицама лица, широке свеже обријане браде, и носа таман по мери. Конобар се за два тила часа створио поред нас.
- Мој сте гост данас, кренућемо од самог почетка. Дакле - обратио се конобару, - дајте по један аперитив а ми ћемо већ видети шта ћемо.
Потом се обрати мени:
- Молим вас, можемо ли прећи на ти?
- Наравно, Перо, и ја сам ти то хтео предложити. Него...
- Пријатељу, најебао сам! - изненада је рекао. - Верујеш ли, најебао к'о жут, тако се ваљда каже.
- Па, тако веле неки - одговорих му а он, не желећи да губи драгоцено време, започе причу.
- Знаш, друже мој, Милена је била лепотица. Иначе, поникла је из породице у којој се отац питао када је требало да се оде у клозет. 

- Милена?

- Да, твоја Милена, некада моја.

- Али... Извини Перо или Бранко, мени је непријатно...

- Ама, друже, само седи, уживај и саслушај ме, молим те. Морам се некоме изјадати а коме бих ако не свом спасиоцу. Када је дошла за мене, добила је апсолутну слободу. Облачила се како је хтела, понашала се како је желела. Признајем, ја сам је у томе подржавао. Волео сам је. То што деце нисмо имали, није нас пуно забрињавало. Тачно је да сам због природе посла више био ван куће али, када бих био слободан, сваки трен посвећивао бих Милени. То је у почетку било сасвим океј али... Временом је почела да приговара како јој смета то што је по цео дан сама у кући, што ништа не ради, као, и она би желела да привређује, и сличне ствари. А ја... ја сам био будала, пријатељу, велика будала. Новац је увек имала на располагању колико је желела али њој је управо то сметало. "Ти ли мислиш да мене новац усрећује" - питала ме једном. Рекао сам јој да то не мислим али желим да учиним све не би ли била срећнија. Хтела је да се запосли било где, "Макар у кафану", како је рекла.

- И, шта си учинио?

- Шта сам учинио, запослио у оближњу кафану на роштиљу, за цкаром. Радила је оба два дана. Други дан није издржала до краја радног времена. Потом је желела да ради као таксиста, рекла је како ће је то је морално и духовно уздићи, и тамо ће пронаћи себе. 

- И?

- Најпре сам јој уплатио и помогао да положи возачки испит. Потом јој купио нови А4, који је сада је на неком отпаду. Опет је почела да звоца о незадовољству, о мојој небризи и то више нисам могао поднети. И у вашој агенцији сам је запослио, ваш директор ми је школски друг. А после тога, искрено, пожелео сам да се разведемо. Али...

- Али, шта? - баш сам био жедан одговора.

- Неко време нисам могао да се разведем од ње, условљавала ме.
- Како, чиме те условљавала?

- Па, добро, кад баш инсистираш да знаш, рећи ћу ти. Рекла ми је: "Развешћу се од тебе тек онда када будем сигурна да сам пронашла..."
- Када буде пронашла правог мушкарца?
- Када буде пронашла већу будалу од мене.