Елегија о њиви

Њиво света, златна оранице
мајко, сестро, вољена љубице
где је рало да ти чешља бразде
нема плуга, волова ни газде

Никог живог да ти семе баци
кренуо је за бољим животом
ново време држи га у шаци
такав живот назива дивотом

Некада беше узорана, вредна
хранила си изгладнела уста
сад остаде напуштена, чедна
нероткиња постала си пуста

Само коров свуд по теби ниче
слогови ти зарасли у трње
ни жетеоца ни сеоске приче
све је јадно, не мож' бити црње

Ту где лахор повијаше класје
данас царује нерод и кукољ
и коприва, и дивља купина
њиво, од теб' оста олупина

Сетна, гладна девојачког поја

и времена када била си млађа

испод тебе другарица твоја

исте судбе, ни она не рађа

Светице златожитна и црна

круна ти је скинута са главе

издишеш као рањена срна

дошло време, камењари славе!