Елегија о њиви

Њиво света, од злата оранице
мајко, сестро и вољена љубице
где је рало да ти прочешља бразде
нема плугова, волова ни газде

Никог живог да ти семе баци
кренуо је за бољим животом
ново време држи га у шаци
такав живот назива дивотом

Некада беше узорана, вредна
хранила си изгладнела уста
сад остаде напуштена, чедна
нероткиња постала си пуста

Само коров свуд по теби ниче
слогови ти зарасли у трње
ни жетеоца ни сеоске приче
све је јадно, не мож' бити црње

Ту где лахор повијаше класје
данас царује нерод и кукољ
и коприва, и дивља купина
њиво, од теб' оста олупина

Сетна, гладна девојачког поја

и времена када била си млађа

испод тебе другарица твоја

исте судбе, ни она не рађа

Светице златожитна и црна

круна ти је скинута са главе

издишеш лако к'о рањена срна

дошло време, камењари славе!