Некада, не тако давно, када је свет тек почео мирисати на цепање атома, живеше негде у далекој земљи на истоку, човек по имену Динг-Понг. Не, није био он нити филозоф, ни ујединитељ, ни реформатор... бејаше поштар, тек. Са својом скромном платом није могао да закрпи све рупе у свом домаћинству. Живео је бедно али весело. Увесељавале су га две кћери, Ћиу-Ћи и Ћиу-Ћа, од јутра до мрака. У кући је поред њих било весело и када је било оскудно у јелу и пићу. И када би дошао с посла уморан и изнемогао, оне би му дале снаге да се поигра са њима, и зачудо, снага би се враћала у његово изморено тело, а његов дух би био испуњен милином, какву не може описати ниједна писаљка на свету.
Једнога дана, када су девојчице стасале и формирале људе у себи, нису више могле поднети да гледају оца како изгара, трудећи се да их усрећи, те одлучише да напусте гнездо своје и да своју човечност опробају негде у белом свету. Тиме ће се скинути с врата своме оцу, а можда некако и саме допринесу свеопштем породичном бољитку. Нису ни саме знале где и куда треба отићи, ипак су се одважиле на далеки пут у непознато, у неко ново искушење, у трагању за срећом. Неизмерно жао би оцу што његове птичице одлећу, али то пред њима није исказивао ниједним гестом. Успешно је то прикривао а у души се ломио, рушио...
И пре но што његове иконе кренуше на пут, позва их отац да их благослови и посаветује како да се опходе према свету, који је препун изазова и разних зала. И рече им:
- Кћери моје, децо моја, казаћу ћу вам један догађај из мог детињства. Нека вам он увек буде на уму, нека вам он буде амајлија, невидљива али делотворна! Када сам имао три и по године, упао сам у онај, сада затрпани бунар, који је још онда био пресушио. Нашавши се доле на дну, сам са собом, најпре сам дозивао помоћ али узалуд. А онда сам схватио да се морам прилагодити новонасталој ситуацији, да се понизим пред бунаром и да кроз ту понизност, покушам да нађем излаз. И покорио сам му се, а он ми је омогућио да га што боље упознам. Тек тада сам уочио да бунар није само рупа у земљи, већ више од тога. Изнутра је озидан каменом у круг и ја сам брзо схватио да се ногама и рукама могу ослонити на то камење. Решио сам да онда покорим камен за каменом. Са сваким мојим новим ослањањем, ја бих начинио корак више. Што сам више каменова покоравао, био сам ближи врху. Врло брзо сам не нашао изван бунара, без ичије помоћи. Сами бунар ми је помогао. Бунар је био покорен, али чак и тада нисам осећао гордост према њему већ поштовање, дубоко поштовање! Идите у свет, који ништа друго није до обичан, али непресушни бунар. Верујем да ћете с њега пити воде.
И загрлише кћери оца свога, и пољубише га у знак поштовања и захвалности на мудрим речима.
Једнога дана, када су девојчице стасале и формирале људе у себи, нису више могле поднети да гледају оца како изгара, трудећи се да их усрећи, те одлучише да напусте гнездо своје и да своју човечност опробају негде у белом свету. Тиме ће се скинути с врата своме оцу, а можда некако и саме допринесу свеопштем породичном бољитку. Нису ни саме знале где и куда треба отићи, ипак су се одважиле на далеки пут у непознато, у неко ново искушење, у трагању за срећом. Неизмерно жао би оцу што његове птичице одлећу, али то пред њима није исказивао ниједним гестом. Успешно је то прикривао а у души се ломио, рушио...
И пре но што његове иконе кренуше на пут, позва их отац да их благослови и посаветује како да се опходе према свету, који је препун изазова и разних зала. И рече им:
- Кћери моје, децо моја, казаћу ћу вам један догађај из мог детињства. Нека вам он увек буде на уму, нека вам он буде амајлија, невидљива али делотворна! Када сам имао три и по године, упао сам у онај, сада затрпани бунар, који је још онда био пресушио. Нашавши се доле на дну, сам са собом, најпре сам дозивао помоћ али узалуд. А онда сам схватио да се морам прилагодити новонасталој ситуацији, да се понизим пред бунаром и да кроз ту понизност, покушам да нађем излаз. И покорио сам му се, а он ми је омогућио да га што боље упознам. Тек тада сам уочио да бунар није само рупа у земљи, већ више од тога. Изнутра је озидан каменом у круг и ја сам брзо схватио да се ногама и рукама могу ослонити на то камење. Решио сам да онда покорим камен за каменом. Са сваким мојим новим ослањањем, ја бих начинио корак више. Што сам више каменова покоравао, био сам ближи врху. Врло брзо сам не нашао изван бунара, без ичије помоћи. Сами бунар ми је помогао. Бунар је био покорен, али чак и тада нисам осећао гордост према њему већ поштовање, дубоко поштовање! Идите у свет, који ништа друго није до обичан, али непресушни бунар. Верујем да ћете с њега пити воде.
И загрлише кћери оца свога, и пољубише га у знак поштовања и захвалности на мудрим речима.
Нема коментара:
Постави коментар