Немам обичај да нудим помоћ, рачунам да, ако некоме треба помоћ, замолиће. Али, наш човек није научио да моли! Наш човек захтева! Наређује! Тражи и у тој тражњи сматра да си обавезан да пружиш помоћ, без обзира да ли си у могућности или не. Да ли желиш помоћи? Да ли хоћеш помоћи?
Да ли такав човек заслужује твоју пажњу, а камо ли помоћ? Можеш му ти помоћи, данас, сутра, у среду, септембра...и тако небројено пута, али чик не пружи му помоћ 1001. пут. Најеб'о си к'о жут! Има за твој лош карактер да зна пола нације и добар део дијаспоре. Све дотадашње помоћи су небитне, падају у воду, губе на значају, топе се!
Е, ја сам имао случај! Мој случај је наш, нашински. Пролазим сеоском улицом, а људи изнели свој берићет и чекају утовар. Гомила џакова са разним пољопривредним производима чекају своја леђа. Један сељак напиње паковање кромпира, не би ли га упртио на своја леђа. Видим мучи се сељак, џак тежак, а човек упоран. Нисам чекао да троши речи и губи снагу на тражење помоћи. Пришао сам и својски му помогао да га смести на његова истрошена, али још увек жилава леђа.
Помогао сам јер ми је "затражио" помоћ. "Замолио" је, лепо, културно. Сама његова намера да се натовари џаком, била је индикативна, а тежина џака је то и потврђивала. Тај тренуткић његовог погледа у мом смеру био је ништа друго до дубоко скривена молба за помоћ. Био је то један од оних погледа који говоре. Такви погледи могу изговорити једну реч, а могу у трену изручити и товар информација, тежи од његовог најтежег џака. Не бих описивао сељака јер сељак је свуда исти, као да постоји образац или калуп по, коме се постаје сељак. Углавном, то су мучене душе, вечито ниподаштавани од ала и врана, коме је непознаница свака врста лагоде. А поглед им је увек питом, кротак, молећив, пун разумевања за све оне који немају разумевања за њега самог.
Таквом човеку бих помогао небројено пута, јер он се не би наљутио да сам само прошао. Могао сам мирно проћи поред њега, али не и поред његовог погледа! Топлину тог погледа и товар захвалности, осетио сам на својим леђима док сам одлазио.
Да ли такав човек заслужује твоју пажњу, а камо ли помоћ? Можеш му ти помоћи, данас, сутра, у среду, септембра...и тако небројено пута, али чик не пружи му помоћ 1001. пут. Најеб'о си к'о жут! Има за твој лош карактер да зна пола нације и добар део дијаспоре. Све дотадашње помоћи су небитне, падају у воду, губе на значају, топе се!
Е, ја сам имао случај! Мој случај је наш, нашински. Пролазим сеоском улицом, а људи изнели свој берићет и чекају утовар. Гомила џакова са разним пољопривредним производима чекају своја леђа. Један сељак напиње паковање кромпира, не би ли га упртио на своја леђа. Видим мучи се сељак, џак тежак, а човек упоран. Нисам чекао да троши речи и губи снагу на тражење помоћи. Пришао сам и својски му помогао да га смести на његова истрошена, али још увек жилава леђа.
Помогао сам јер ми је "затражио" помоћ. "Замолио" је, лепо, културно. Сама његова намера да се натовари џаком, била је индикативна, а тежина џака је то и потврђивала. Тај тренуткић његовог погледа у мом смеру био је ништа друго до дубоко скривена молба за помоћ. Био је то један од оних погледа који говоре. Такви погледи могу изговорити једну реч, а могу у трену изручити и товар информација, тежи од његовог најтежег џака. Не бих описивао сељака јер сељак је свуда исти, као да постоји образац или калуп по, коме се постаје сељак. Углавном, то су мучене душе, вечито ниподаштавани од ала и врана, коме је непознаница свака врста лагоде. А поглед им је увек питом, кротак, молећив, пун разумевања за све оне који немају разумевања за њега самог.
Таквом човеку бих помогао небројено пута, јер он се не би наљутио да сам само прошао. Могао сам мирно проћи поред њега, али не и поред његовог погледа! Топлину тог погледа и товар захвалности, осетио сам на својим леђима док сам одлазио.
Pomogni drugima pomogo si sebi.
ОдговориИзбриши