*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.
Свет од свог постанка живи по обрасцу осцилације. Разне пандемије и ратови су смањивали број људи на Земљи, али би се губитак, брзо и многоструко надокнадио. Критичном бројком проглашен је девет милијардити новорођени становник. Нешто се хитно морало учинити на суспензији повећања популације, а потом и на смањењу броја људи. Природни ресурси за опстанак врсте су били на ивици ишчезнућа. Човечанство је било у агонији и пред колапсом!
Данас су у граду Чистачи ухватили шесто осамдесет шесторицу презрелих. Поред њих, уловљен је велики број скитница, четири просјака, десетак бескућника и неколико неудомљених малолетника. Све њих, угурали су у контејнер, у коме је већ било на стотине људи. Дакле, поред презрелих, било је подоста зрелих и неколико зелених. Ови зелени су правили највише проблема у контејнеру. Чак и ту се нису одрицали примене својих, лоповских вештина, иако им украдена ствар није могла служити ничему. Највећа посластица и ужитак Чистача, био је лов на пензионере. Њих су са посебним сладострашћем пецали. Тиме су Друштву чинили двоструку корист: смањивали би оптерећеност Буџета и затварали би једна уста са сваким, новим, упецаним пензионером. Презрелима су називани сви они који су имали више од седамдесет година, дакле они, који више нису могли ништа дати Друштву. Лов се дешавао само по градовима, јер села давно запустеше и предадоше се природи.
Огромна летелица попут хеликоптера је полако почела да диже препуњени контејнер, а он се полако нагну на једну страну, где је превагнула тежина. У њему је било преко две хиљаде душа, иако су конструктори предвидели да у њему једва може стати до хиљаду шесто. Летелица је отишла у правцу океана, тамо где се налазило Уточиште. Иако стотинак километара удаљено, Уточиште се могло уочити са обале. Само острво није било уочљиво, можда због црног дима који је прекривао целу област копна и добар део водене површине.
Спровести идеју чишћења по налогу светских моћника био је сложен задатак. Осмислити један тако велики пројекат, за творца Уточишта је био изазов. С друге стране гледано, размишљање му је блокирала савест. У сукобу та два супротстављена фактора, победио је новац, као општи интерес. По његовим плановима су на одабраном острву, далеко од очију јавности, први радови око ископавања почели врло брзо након завршетка пројекта. Како је острво било вулканског порекла, то се и није много копало по њему. Дакле, огромна и дубока јама је већ постојала, само је мало преуређена. Уследила је бетонажа, а када су костури пећи изграђени, њихови врхови од сто двадесет метара, још увек су били под земљом. Све је то у наредним месецима затрпано земљом, осим отвора на врховима осамнаест будућих пећи. У наредним месецима уређивана је унутрашњост тих вертикалних хангара, уградњом грејача чија се снага мерила у гигаватима.
Најпре је атомски рат истребио скоро трећину човечанства. Тровање људи путем хране, воде, лекова и вакцина није дало брзе и очекиване резултате, Друштво се одлучило на радикалнији потез. Осмишљен је програм Уточишта! Ројеви мегахеликоптера су са свих праваца доносили контејнере и одлагали их на покретној траци, која је имала само један задатак: допремити гвоздену амбалажу са садржајем до руба отвора. Хангар је гутао овакав пакет за трен ока. Растопљени метал некадашњих контејнера је из пећи излазио на посебном месту, где је уједно био спреман за ливење нових контејнера. Садржај контејнера је излазио увис у облаку дима, а пепео је посебно складиштен.
Иако је оваквом праксом, са лица Земље збрисана половина човечанства, то је још увек било далеко од зацртане бројке. Људи су живели у невиђеном страху, какав није забележен од настанка света, завладао је општи трепет. Никада ниси могао знати по ком основу можеш бити контејнеризован. Што је најгоре, ни из далека се није назирала доња тачка синусоиде зла и терора, по којој је свет у осцилацији живео.
У некој поодавној прошлости, у двадесетом веку прошлога миленијума, или још тачније, крајем седамдесетих и у раним почецима осамдесетих, цивилизација је на земаљској синусоиди битисања, достигла своју највишу тачку. Свој морални, културолошки, ментални и хумани врх, свет је доживео онда. После тога почео је суноврат свих вредности и тај се процес није зауставио. Напротив, убрзао се! Једино што је човека онда могло охрабрити, била је нада у чињеници да синусоида пропасти има и доњу границу. Нада је била узалудна!
Данас су у граду Чистачи ухватили шесто осамдесет шесторицу презрелих. Поред њих, уловљен је велики број скитница, четири просјака, десетак бескућника и неколико неудомљених малолетника. Све њих, угурали су у контејнер, у коме је већ било на стотине људи. Дакле, поред презрелих, било је подоста зрелих и неколико зелених. Ови зелени су правили највише проблема у контејнеру. Чак и ту се нису одрицали примене својих, лоповских вештина, иако им украдена ствар није могла служити ничему. Највећа посластица и ужитак Чистача, био је лов на пензионере. Њих су са посебним сладострашћем пецали. Тиме су Друштву чинили двоструку корист: смањивали би оптерећеност Буџета и затварали би једна уста са сваким, новим, упецаним пензионером. Презрелима су називани сви они који су имали више од седамдесет година, дакле они, који више нису могли ништа дати Друштву. Лов се дешавао само по градовима, јер села давно запустеше и предадоше се природи.
Огромна летелица попут хеликоптера је полако почела да диже препуњени контејнер, а он се полако нагну на једну страну, где је превагнула тежина. У њему је било преко две хиљаде душа, иако су конструктори предвидели да у њему једва може стати до хиљаду шесто. Летелица је отишла у правцу океана, тамо где се налазило Уточиште. Иако стотинак километара удаљено, Уточиште се могло уочити са обале. Само острво није било уочљиво, можда због црног дима који је прекривао целу област копна и добар део водене површине.
Спровести идеју чишћења по налогу светских моћника био је сложен задатак. Осмислити један тако велики пројекат, за творца Уточишта је био изазов. С друге стране гледано, размишљање му је блокирала савест. У сукобу та два супротстављена фактора, победио је новац, као општи интерес. По његовим плановима су на одабраном острву, далеко од очију јавности, први радови око ископавања почели врло брзо након завршетка пројекта. Како је острво било вулканског порекла, то се и није много копало по њему. Дакле, огромна и дубока јама је већ постојала, само је мало преуређена. Уследила је бетонажа, а када су костури пећи изграђени, њихови врхови од сто двадесет метара, још увек су били под земљом. Све је то у наредним месецима затрпано земљом, осим отвора на врховима осамнаест будућих пећи. У наредним месецима уређивана је унутрашњост тих вертикалних хангара, уградњом грејача чија се снага мерила у гигаватима.
Најпре је атомски рат истребио скоро трећину човечанства. Тровање људи путем хране, воде, лекова и вакцина није дало брзе и очекиване резултате, Друштво се одлучило на радикалнији потез. Осмишљен је програм Уточишта! Ројеви мегахеликоптера су са свих праваца доносили контејнере и одлагали их на покретној траци, која је имала само један задатак: допремити гвоздену амбалажу са садржајем до руба отвора. Хангар је гутао овакав пакет за трен ока. Растопљени метал некадашњих контејнера је из пећи излазио на посебном месту, где је уједно био спреман за ливење нових контејнера. Садржај контејнера је излазио увис у облаку дима, а пепео је посебно складиштен.
Иако је оваквом праксом, са лица Земље збрисана половина човечанства, то је још увек било далеко од зацртане бројке. Људи су живели у невиђеном страху, какав није забележен од настанка света, завладао је општи трепет. Никада ниси могао знати по ком основу можеш бити контејнеризован. Што је најгоре, ни из далека се није назирала доња тачка синусоиде зла и терора, по којој је свет у осцилацији живео.
У некој поодавној прошлости, у двадесетом веку прошлога миленијума, или још тачније, крајем седамдесетих и у раним почецима осамдесетих, цивилизација је на земаљској синусоиди битисања, достигла своју највишу тачку. Свој морални, културолошки, ментални и хумани врх, свет је доживео онда. После тога почео је суноврат свих вредности и тај се процес није зауставио. Напротив, убрзао се! Једино што је човека онда могло охрабрити, била је нада у чињеници да синусоида пропасти има и доњу границу. Нада је била узалудна!
Tehnologija je unapredjena strasno i tu je sam narod otiso napred bez razmisljanja na propast svega i zato nemoze se nazad
ОдговориИзбриши