Идем Дунав шетам кеј

    Шетам се по Земунски кеј, гледам си работу, ал гледам и београдску господу. Госпође извеле керови да ги прошетав, а и неки керови извели своје госпође. Рашетало се тој на све стране. Једна госпођа, друнтава ко њојно куче, с једну руку држи сиџимку на куче, а здругу придржује шешир да вуј га ветар не акне у Дунав. У један ма, оној кучиште заврну гузицу у траву па искара неки параманцаћи. Таман оно заврши сас олакшување, те ти гу друга џукела, дотрча па поче да души. Ја седо на оближњу клупу, па реко малко це дзверим. Ете ти гу и онај дринтава и она заврну гузицу па седе до мене. Ја, ај да будем културан па ће гу питујем:
- Госпђо, чи је ав, ав?
Она малко љутито одговори:
- Није то Чивава, ви сте прости, не разумете се у пасмине. Ово је Патуљаста пудла и то са педигреом, а немате појма колико је плаћена.
- Ма, видим ја да је патуљасто, ал не да искарује сукарци, него нумем ти кажем. Баш тој се и ја дзверим колки кучјак исара из гузицу, куде ли му стаде? – дођо и ја малко до реч, ал боље да несам. Јао, кад си она нададе берију:
- Ма, какав вучјак? Ви не схватате у каквој сте заблуди! Ја не знам какав сте то човек. Зар не знате да су животиње врло племенита створења? Човек који мрзи животиње...
    Помисли се, помисли... реко, ова ил не чује добро ил ме не разбира кво вуј зборим. Море, беж да бегам док ме неје замочало или уапало оној живинче, ел већ поче да се мота око моје ноге. Остаде она да се чепати на клупу, ја си отидо, боље него да сам у заблуди! Отад намрзo и кучишта, и земунске госпође, и шетање, и кеј, и Дунав...