Ствар слободне процене суда

    Ратко је био човек пријатне спољашности и туробно-конфликтне унутрашњости. Када га човек посматра за време његовог ћутања, рекао би да пред њим стоји сва доброта овога света, сажета у једном телу. Он и јесте био мало дебељушкаст, те си заправо, имао утисак да га управо доброта чинила таквим, а не прекомерно уношење хране, у спрези са ленчарењем. Тај никада у животу ништа теже од кашике није подигао. Многи су изразили сумњу у његово очинство над својом децом, јер се и за то морала подићи извесна ствар. Уз то, био је и апсолутни аналфабета. Али није марио за то.
    Знао је да посматра док се оре њива, коси трава или прска виноград. Наравно, увек би раднике-надничаре корио због нечега, а ни њему није било јасно због чега. Да је бар умео да саопшти грешку, људи би исправили, овако... Због такве његове природе, људи су почели да га се клоне и избегавају сарадњу са њим. А када је почео да их јавно вређа, како су неразумни нерадници, како би он све то стрпао у рудник, већина му је потпуно окренула леђа, Још су почели и да му се подсмевају, најпре "у четири ока" а потом и нашироко. Сада си на сваком углу могао чути:
- Хајде да се склонимо с улице, ево га иде аналфабета.
Ако си хтео да некога жестоко повредиш, довољно је било рећи: "Није штета да те јебе аналфабета", док би други додао: "Никако! Намножиће се"! Када га је једном приликом на путу срела кратковида баба-Роска, не препознавши га, назвала му бога и признала како не би волела да се сретне "са оног налабету", он јој је узвратио питањем:
- А ти, шта чекаш, што не мреш?
Чак и деца су га зачикавала. У та времена, играрија деце је била оријентисана тамо где је било прашине (у сувим данима), или блата, ако је било кише. Мали Микица је вечито имао подерана колена, слину између ушију, и руке блатњаве до лаката. Тога дана, када се Ратко зауставио покрај Микице, малиша је од фино умешеног блата покушавао да усправи људску фигуру и на њој наметне округлину, која је требала да представља главу. Ратко упита Микицу:
- Шта то радиш, дерле?
- Ниста, игам се.
- Како ништа, видим мешаш по блату. Једеш ли га, бар?
- Па, павим си цовека.
- А, има ли име тај твој цовек?
- Има. Вика се Афадета!
    Ратко није више могао да подноси таква понижења од својих суграђана те је неколицину њих тужио суду јер су га називали аналфабетом, што њему није нимало пријало. Његов адвокат је, поред вређања, навео стотину разлога да се туженима пресуди. Судија је озбиљно приступио овом судском поступку и донео пресуду да се виновници морају казнити по закону, јер су без сумње, нанели моралну штету оштећеноме и окрњили му углед у друштву. Онда је судија позвао све странке у спору да потпишу пресуду. Када је дошао ред да и Ратко потпише, он је затражио јастуче. Судија га је нетремице посматрао само пар секунди, потом се окренуо записничарки и рекао:
- Увуците, молим вас, у машину нови папир.
Онај, који је до скора држао у руци, већ је био згужван и адактиран у корпи за отпатке.