Коме Ђуро...

Мој најновији палиндром (инспирација са наше политичке сцене), објављен у групи "Свет палиндрома":

 Коме Ђуро Мацут са вечере рече: "Вас туцам оруђем, ок"?

Опрем добро!

Негде почетком осамдесетих, мој друг Неша и ја, другари из детињства, шетамо корзоом. Причамо, ћаскамо, размењујемо мишљења, онако у другарском амбијенту. У оном пријатном жамору људи, у једном моменту Неша изговара недовршену реченицу на дијалекту:

- И такој, заприча́  ти ја ово̀ј...

Помало збуњен, што је реченица неисказана до краја, помислио сам да га је нешто или неко омео, или се поколебао у довршавању своје мисли. Током даље шетњe, све се поновило на апсолутно идентичан начин као и први пут:

- И такој, заприча́  ти ја ово̀ј...

"Ово већ није случајност" - помислио сам али сам прећутао. Сада сам одлучио да обратим мало више пажње на оне речи које би претходиле овој реченици јер, можда су оне биле кључ загонетке. Није дуго трајало, реченица је изговорена, овог пута сам је јасно чуо:

- Запрећа́  ти ја ово̀ј...

"Зар је могуће"? - питао сам се. Мој друг Неша, за кога сам мислио да је ван тих малограђанских "доскочица", изневерио ме и разочарао. У то време, полусвет се "зезао" таквим речима које саме по себи ништа нису значиле. Међутим, ако би неко у друштву изговорио такву реч, она би аутоматски добијала реп од присутних, где би се кренило у неку врсту надмудривања:

- Мунем!

- Неће умреш.

- Чукам.

- Неће кукаш.

- Опрем добро!

- Опремљен, само да седнеш.

Па, зар и Неша би да муне, чука, опре...? Нисам се могао савладати, навир разочарења ме преплавио, изустио сам, не верујући својим ушима:

- Шта кажеш?

- Цело вече те зезам, ти не примећујеш, - рече.

- Зезаш ме?!

- Да, бре, - врло уверљиво изусти Неша.

- Ти ово називаш зезањем?

- Ето, зезам!

- Ма, видим да не знаш, - примих се и ја на причу, стављајући му до знања да ни ја нисам весла сисао, па наставих:
- Него, када си већ тако "вицкаст", дај, молим те, дефиниши ми оно: "опрем добро"!

- Како да га дефинишем, - упита ме?

- Објасни ми појам, опрем добро!

- То није могао да објасни ни тумач у серији "Више од игре" - рече Неша.

- Молим?

- Опалим те голим!

Чекерке

На стратиштима дижемо нове барикаде

где ноте за мелодију пишу канонаде
Ратујемо често за нешто што је ресто.
Туђин на престо, на свако почасно место.

Волимо творове, голобраде створове
угнездимо их у своје дворове
радујемо се, верно чекамо алиште
стављамо потпис на свако згариште.

Њихово, тобоже, напрегнуће
у небеса зидамо као куће

и питамо се "Кад ће свануће"?
Више волимо странце, но братанце.
Своје синове би заковали на данце,
Ако затреба, оковали у ланце.

Оданост да им ставимо до знања
Добровољно ступамо на клања
Да л' из глупости ил незнања?
Пре ће бити да смо презасити
уживамо да нас глођу паразити,
незајажљиви, увек гладни, незасити.

А они без мерке, углаве нам чекерке
удесе да се међусобно глођемо
пре но своје памети дођемо...

Е, онда је касно, живот је прокоцкан

а нама нејасно да је већ доцкан!

Тетка Мандина

     Море је било мирно и без таласа. Мирноћу воде је нарушио брод који је управо пристизао у луку. На обали, локални оточани су с нестрпљењем очекивали овај брод. Јављено им је да стиже пакет из Америке који је био намењен свим оточанима који су, преплављени узбуђењем, тапкали у месту. Свако од присутних људи који је чекао брод, размишљао је: „Неко је нешто неком послао, вјероватно мени“. Док су тако стајали, на лицима се могла препознати нада, ишчекивање, узбуђење. Велике врућине, скоро неподношљиве, испијале су лица људи. Жене с марамама на главама, мушкарци високи, понеки погрбљени, са штаповима у рукама, немо су посматрали у даљини брод, који је сваким треном постајао све већи и већи. Убрзо, чула се продорна, гласна сирена. Брод је упловио у луку.
     По спуштању великих гвоздених врата крме брода, појавише се људи с бициклима који су возили своје пртљаге, велике плетене торбе. Људи с обале су, у маси људи, погледом тражили човјека у униформи, поштара, кога најзад угледаше. Мали, ситан човјечуљак у тамноплавој униформу им се приближи. Окупљени почеше да се тискју око њега, правећи какав импровизовани круг. На глави му беху наочаре великих и дебелих оквира, које су вешто скривале ружноћу његовог великог носа.
- Ало, Стипе! - поштар викну: - Нека дође неко ми помоћи! Не могу сам.
     Стипе, човек у средњим годинама, поштарев пријатељ, издвоји се из гомиле, приђе му и из поштаревих руку узе велики жути пакет. Пошиљка је била завезана црним конопом, а испод конопа назирала се велика слова. Након прихватања пакета, исти однесе до људи који су га чекали на обали.
- А за нас? Шта има за остале? - повикаше људи који су чекали.
- То је за све! - рече поштар мало гласније, како би га сви чули.
За то време, Стипе скрену пажњу на себе тиме што гласно прочита оно што је писало на пакету:
- „Тетка Мандина“.
- Ћа је ово? - једна жена упита.
- Не знан, - Стипе одговори.
- Сигурно нешто од тетке Мандине из Америке.
- Фала Богу да се и та ситила нас оточана и нешто нам послала. И вриме је било.
- Сигурно је гризе савист.
- Још кад сам бија дите отишла је у Америку, тамо се удала за богата Американца, а никад да се јави, да упита за своје оточане, а камоли да нешто пошаље.
- Изгледа да ипак има савист, да нас се ситила.
- Ајмо јуди, код мене у конобу липо систи и да отворимо ови пакет! Подилићемо братски.
- Ајмо јуди, ајмо! - мршава жена викну.
- Пожуримо.
     Журним кораком, групица људи, срећна због тајанственог поклона, ћутке крену ка Стипиној коноби. Врућине су биле неподношљиве, свуд се чуло цврчање цврчака. Кораци људи тупо су одзвањали по камењу, понеко магаре их је уплашеено посматрало, вирећи иза велике ограде од наслагана камена. Најзад, стигоше пред великим зеленим, дрвеним вратима. Гурнувши тешка врата, уђоше у двориште, затим се спустише каменим степеницама у конобу. Провлачећи се између бачви, упутише се ка великом дрвеном столу. Као по команди сви, скоро истовремено, седоше за сто.
-Јуди, ћа ћете пити?
- Дај нам вина и воде, - најстарији човјек одговори.
     Стипе отвори стару креденцу и из ње извади винске чаше, стави пред сваког по једну и поче да улијева вино. Људи жедни и исцрпљени од пјешачења, отпијаше течност у великим гутљајима, пружајући руке да траже још. Стипе је до бачве одлазио неколико пута те у велики стаклени бокал улијевао још бијелог вина, доносећи га на сто да би, најзад, прговорио:
- Јуди, нисмо дошли овди пити! Дошли смо видити ћа нам је тетка Мандина послала.
     Након изреченог, склони чаше са стола, затим подиже пакет и стави га на сто. Великим ножем исијече конопац, који баци до ногу. Поче да скида велики жути папир, па онако ужурбан, само га стрже, згужва те и њега баци на под. У оној хитрини, не примијети да је испод папира био бијели коверат. И, коначно, успе да отвори пакет. Пред очима присутних се указа мала керамичка посуда. Једнобојна, боје бијеле каве, с поклопцем. Стипе узе поклопац, примакну себи посуду налик на вазу и погледа унутра. Не видје ништа па завуче прсте. Осјети нешто као прашину па не знајући шта је, садржај посуде истресе на сто. На разочарање присутних, из посуде испаде нешто налик хрпи паучине.
- Ћа је ово? - Стипе зачуђено упита.
- А ко би зна, - неко рече.
- Мени личи на нику суву траву, претходно скувану, - рече најстарији међу људима.
Стипе стави прст у уста, покваси га, те такну сасушену траву. Трава остаде на прсту а Стипе га примаче устима и полиза оно се што беше прикачило.
- Није лоше, - рече. - Чудан неки окус!
То учинише и остали. Сваки од њих замочи олизан прст у траву, те кад захвати довољно непознате садржине, оближе га.
- Ја мислим да је ово ликовита трава из Америке, - рече мршава жена, блиједа лица и упалих крупних смеђих очију.
- Мени је моја матер причала да је тетка Мандина у своје вриме брала ликовито биље и да није било болести коју она није знала изличити.
- Ово је сигурно неки чудотворни лик који она жели да ми, оточани поједемо.
- Јест, то је, сигурно, - сложише се остали климајући главама.
На то Стипе рече:
- Стојте јуди, нећемо то тек тако изисти!
     Устаде и из велике дрвене посуде која се налазила у углу конобе извади слане срделе, посла своју жену Ану по крух и младу капулу. Сто је био постављен. Вино се точило у бокале, срделе се размилеле свуд по столу. Људи почеше да једу. Сваки од њих чистио је рибу, посипао љековитом травом тетка Мандине и приносио устима. Осјећао се горак окус лека, зато би узимали чашу бијелог вина и испијали како би спрали горчину са својих језика. Сви су осећали извесну захвалност тетка Мандини, како се само она сјетила њих и чудотворну траву баш њима послала.
- Ево, нос ми се отчепио, - рече најкрупнији међу људима. - Синуси ме муче и нос ми зачепљен има већ шест мисеци, а сад дишем нормално.
- Јуди, и мени је боље. Глава ме до малоприје болела, - рече једна млађа жена.
- Ма јуди, свима ће нам бити боље, кажем вам ја! Ова трава је чудо! - одушевљен, закључи Стипе.
Људи срећни, напослијетку, разиђоше се. Свак оде својој кући задовољан што ће му сутра, кад осване нови дан, бити боље. И Стипе оде да спава са својом Аном, срећан што је био судионик једног тако лијепог догађаја. „Свака част тетка Мандини“, помисли.

*

     Тежак је живот на отоку. Шкрта земља, мало даје, а ипак пружа лијепо. Стипи је вино било добро прошле године, најбоље можда на отоку. Сви му хвалили вино. И маслина родила добро, биће маслинова уља. У рибу иде сваки дан, не жали се. Налетио је прије неки дан на јато. Цијело јато му у мрежу упало. Не треба, не мора наредних мјесец дана у риболов, има хране. Помисливши на вино и рибу, Стипе пожели да попије чашу хладног бијелог вина из своје конобе. „Само да завршим ову ограду па ћу право у конобу чашу вина попити.“
     Недуго затим, отворише се велика дрвена врата и Стипе се спушти степеницама у конобу. Чаше и остаци рибе били су расути свуд по столу. Прошла су три дана откако су гости били, а Ана ништа није склањала.
„Љута је на мене што сам ону вече пуно пио, зато неће поспремити!“
Бијесан, поче да склања тањире, да баца отпатке хране с њих у смеће, да склања чаше. На поду угледа згужван жути папир и коноп. Подиже га и поче да га слаже, требаће му за ватру. Одједном из папира испаде мали бијели коверат. Црним словима на њему је писало: „Мојим оточанима“. Неспретно и брзо отвори коверат и крену да чита у себи:
„Драги моји оточани, кад будете ово читати, ја ћу већ бити мртва. Стојим пред вама, кремирана у керамичкој посуди. Пошто није изводљиво да моје тијело буде сахрањено на мом родном отоку, међу мојим вољеним оточанима, једино рјешење је да будем кремирана. Зато, драги моји оточани, ја вас молим да пепео мога тијела, који стоји у посуди пред вама, проспете свуд по отоку. Увијек вас је вољела и увијек вас се сјећала ваша тетка, Мандина.“
Шокиран оним што је прочитао, Стипе поче да виче, очајнички дозивајући своју жену:
- Анеееееее!
Ана, препаднута да се није шта десило, утрча у конобу.
- Ћа ти је? - упита.
- Ем ти Госпу, ми изили тетку Мандину!
- О чем причаш, Стипе?
- Оно бија пепео тетке Мандине, Ане. Шта урадисмо, ајме нама. Трчи у село и све који су јели тетку Мандину хитно доведи овди.
- Ајме! Иђен Стипе, иђен!
Стипе оста да сједи на степеницама с писмом у руци, не знајући шта да чини, само рече:
- Опрости нам, Боже.

*

     Људи полако почеше да пристижу препаднути, питајући се: „Шта се десило да је тако хитно“?
Свако од њих је тренутно прекинуо посао, у пољу, око стоке, у кући те сви похрлише код Стипе. Затекоше га како сједи сам за великим дрвеним столом. Испред њега се налазио дволитар вина и пуна чаша. Очајан и пијан, чекао их је. У руци му се бијелио коверат.
- Ћа је Стипе, ћа се десило? - прва упита млађа жена, она што је, откако је појела љековиту траву тетке Мандине, олакшана за главобољу.
- Сидите, сви сидите! Ништа нећу рећи док сви не сиднете.
Људи почеше да се провлаче између великих бачви и да сједају на клупу. Кад је и последњи од њих сјео, Стипе, сузних очију и пијана погледа, рече:
- Јуди, моран вам нешто рећи, нешто грозно! Изили смо тетку Мандину!!!
Настаде мук. Након дуже тишине, неко прибранији изусти:
- Јеси ти полудија?
- Како појели? - упита други, који се беше вратио из стања неверице и шока.
- Ево читајте, - тромим и пијаним покретом, Стипе баци писмо на сто.
Најприбранији човјек међу њима узе писмо и крену да чита. Опет настаде тишина док је очај присутних парао устајали ваздух конобе.
- Шта да радимо, јуди? - једна жена упита плачним гласом.
- Ово нам Бог никад неће опростити.
- А ћа ћемо чинит?
- Ћа је учињено, учињено је! - један прозбори.
- Појели смо тетка Мандину, и то је то! „Е, тетка, само да знаш како смо те само сласно појели“, - помисли дебељко коме су се прочистили синуси.

*

- Ћа чинити?
- Како је сад сахранити?
     Стипе устаде и рече: - Јуди, за мном! Гомила крену за њим пењући се уз стрме, хладне степенице конобе. Кад избише у двориште, запутише се до уске високе дрвене кућице. Стипе приђе пољском клозету. Отвори широм врата, врати се у двориште. Од гранчица направи криж. Отпара комад картона са старе кутије и написа: „Овди почива тетка Мандина“. Потом онај криж унесе у пољски клозет, забоде га покрај рупе и поносно изађе. Људи схватише. Јесте болно, јесте ружно, али мора се знати гдје тетка Мандина почива. Ред је ред. А и Бог ће им опростити кад одају почаст тетки Мандини. 

     Људи почеше да ходају по отоку. Кренуше да траже мјеста гдје су задњи пут оставили тетку Мандину. Од грана прављаху мале крижеве који су се могли видјети на многим скривеним мјестима: иза грмова, иза камених ограда, међу растињем које је било удаљено и скривено од погледа с главног пута. Сви су били исти, мали, склепани ручно и на сваком је писало: „ОВДИ ПОЧИВА ТЕТКА МАНДИНА“. Ноћ паде, оточани који су појели тетку Мандину вратише се својим кућама сретни што су одали пошту жени која се сјетила да има земљаке, своје оточане.

     Прича се да и данас нема оточанина који не зна причу о тетки Мандини. Ову причу оточани причају својим унуцима, а они ће је испричати својој дјеци. Сјећање на тетку Мандину се преноси с кољена на кољено. Ипак је имала среће. Није нешто нарочито марила за оточане, ријетко их се и сјећала, али ипак ће она у њиховом сјећању остати још дуго, дуго...

Аутор: An Ja 

Уређење текста и коректура: Jovan Dimitrijević

Из Вучковог ци(р)к(л)уса

Мили Боже, чуда големога
Кад се збраше свуда мој до мога
Митровица беше центар бала
Ту се сјати хиљаде будала.
Још толико ових преко Дрине
Сваки каже да за Вучка гине!
Сви су дошли Вучка да подрже
У скупину заједно се држе
Да случајно не загубе ове
Што немају ни основне школе.
Ред старлета по граду се шета
Митровица сад је центар света.
Ту је дош'о и Курта и Мурта
Дошли они са далеког пута
У рукама заставице вију
Сви до једног кличу за Србију
Довели су неке звезде нове
Да певају Митрове стихове.
Да им нико баш ништа не може
Гле лудака, мили Христе Боже.

Свако има по неколко зуба 

Каква ли нас ово снађе губа? 

Ово није било за навека 

А шта ли нас тек ускоро чека.

Сендвиче им поделили празне 

Да нахране те будале разне. 

Неком једна неком три црвене 

Свак је им'о свој разлог да крене 

Капуљаче натакли на лице 

Да не знамо ко су издајице.

Неко каже приморан је био 

Па је зато своје лице скрио. 

А други су пак из убеђења 

(То су они глупи од рођења). 

Неки кажу дошли својевољно 

Превише их или пак довољно. 

Монте Пајтон за њих беба мала 

Боже мили, колико будала! 

Ово ни у позоришту нема 

Боже мили, чуда најголема!

Будале се на слободи шећу 

Митровица пливала у смећу! 

Свако ћоше, јавна површина 

Тоалет је представљало њима. 

Свако дрво поред тротоара 

Запишало бар по пет будала! 

Свуда прште, севају дупета 

Митровица центар полусвета!

С друге стране престоница давна
Град што нема себи града равна
Сјатила се младост српска јака
Крагујевац центар је јунака!
Студенти су уз подршку свију
Осветли образ за Србију!
Показали да је школа важна
Бити студент порука је снажна.
Школујте се, децо наша бистра
Ум је код вас још и памет чиста
Покажите слику целом свету
Не прода се Србин за паштету
То је храбра, племенита раја
Не прода се Србин ни за јаја
Срнен јелек, срнене доламе
Не да Србин образ због саламе!
Сви који су са вером у Христу
Не продају своју душу чисту.
Продају је издајице срамне
За црвену и сендвич саламе!
Продају је који су без части
Што добише пос'о преко власти.
Што функцију додели им странка
Јуче тек побегли од опанка.
Напустили имања и њиве
Радују се лопову и диве.
Он их води жедне преко воде
Јој Србине, чији ли си роде?
Зар су зато наши изгинули 

С којим циљем стари се борили?
Да нам земљу овај лудак води?
С Арнауте да нам се ороди?
Косово нам предаде на очи
Српска нога тамо да не крочи!
Разделио руднике и благо
Туђин вршља како њему драго.
Лаже наше болесне и старе
Да им дели лично своје паре!
Устај јадо! Устај земљо цела,
Да скинемо овога са чела!
Да смакнемо секту што наш трује
Нашим знојем што се наслађује.
Доста више, доста нам је било
Свима нам се пред очи смрачило!
Нека млади будућност нам скроје.
Родитељи нек уз децу стоје.
Само храбро, нека се не плаше
За бољу будућност земље наше!

Аутор песме 

Јована Стојановић

Таквог мајка није родила (можда је отац)

- Тишина тамо и угаси тај телефон! Ако ме питате, рећу ћу вам да смо се скупили овде како би се окупили, јер заједно смо скупа. И одмах да пређемо на ствар, пре но што пређемо на главну ствар а то је формирање нове непрелазне владе. Тако ћемо скројити владу коју нико неће моћи да пређе и распара. Има ли међу вама неког да је завршио кројачки курс? Нема!? Добро, сам ћу морати да је кројим. Хајде да видимо, шта имамо од капацитета. Дакле, ја предлажем а ви усвајате, јер ја тако одлучујем. Шта имамо понуђено, да чујем, ко је први кандидат?- Ево ја.
- Ти си?
- Ја сам.
- Шта си радила до сада?
- Чувала овце у планини и свирала фрулу.
- Одлично! То је три у један, туризам, пољопривреда, култура. Један ресор покривамо обавезно. Пиши јој, завршила музичку академију, пољопривредни факултет... а може и у министраство туризма, видећемо.
- Ти, шта ти имаш од школе?
- Завршио сам осам разреда и завршио бих још...
- Одлично! Теби ћемо дати министарство културе, то и није много битан ресор. А могао би и у министарство просвете, видећемо.
- Хеј, ти! Ти, што чачкаш нос, шта си ти завршио?
- Ја сам понављао у трећи разред и више нисам ишао у школу.
- Баш такав нам треба, видим имаш искуства, ти ћеш у министрство рударства и енергетике.
- Идемо даље... Ти, тетовирани, шта си ти завршио од школе?
- Ништа.
- Како ништа, јеси ли се школовао?
- Од ране младости сам почео да крадем, најпре сам био по поправним домовима а потом по апсанама...
- Па, то те питам, колико си био по тим васпитним установама?
- Четрнаест година!
- Дакле, искусан, познаје закон, пиши му да је завршио факултет безбедности а може и правни. Ево га наш нови министар унутрашњих послова.
- Има ли неко да познаје стране језике?
- Има, ја!
- Који језик говориш?
- Енглески.
- Одлично, ти ћеш бити министар спољних послова. А где си учио енглески?
- На фејсбуку. Знате, оно: лајк, шер, океј, лов, кис, фак, ћао...
- Ћао!? О, па ти говориш и италијански, дакле, полиглота, наш будући амбасадор. Добро, идемо даље. Има ли неки студент међу вама?
- Ево, ја!
- Шта студираш, у ствари, колико си дуго на студијама?
- Једанаеста година!
- Опа! Ти си пред матуром, дакле?
- Још нисам.
- Како, па колико си испита дао до сада?
- Дао бих ја до сада макар један али...
- Јасно ми је, професори те мрзе, знам ја како је то, И мене су мрзели зато што сам бољи од њих, што сам паметнији, мудрији, европски визионар, таквог мајка још није родила. А ти, ти ћеш, тако паметан, да будеш мој гласноговорник, а по потреби саветник, изасланик, заступник, ордонанс, гувернанта. Пиши, несвршени студент правног и филолошког факултета.
- Правног и филолошког? Како да пишем, то баш и не иде...
- Како бре, не иде? Јеси ли ти некада јео ловачке кобасице?
- Јесам али...
- Е, а јеси ли том приликом појео неког ловца?
- Ловца? Не нисам.
- Па, ниси, дабоме, није све онако како се каже и како изгледа.
- Председниче, а хоће ли они знати да раде свој посао?
- И не треба да знају, знам ја! Ја ћу им рећи шта и како да раде.
- Аха...
- Хајде ти преузми, ја одох да се јавим, зове ме неко са непознатог броја али ја знам ко је... Миле му га мајке...

Лебед

Ходала си поред мене нечујним корацима
просто лебдела, неколико инча изнад земље.
Моје су ноге почивале на асфалту тротоара
а у дубоким мислима, лебдео сам са тобом.

Ходала си поред мене дражесног осмеха
док си између кармина провлачила бисере
и просипала опојни дах твоје питке душе
А ја сам пожелео да се не будим из сна.

Твоја хаљина, лепршава на поветарцу
откривала је изазове пожудне и страсне
на којима су се мушки погледи купили
као пчеле на тек понуђени нектар цвета.

Плахо сам ходао крај тебе, ко псић на ланцу
привезан твојим тихим, грациозним ходом
и твојом лепотом, пространом у етар
желећи да не будем човек већ асфалт под тобом.

О, иконо моја, светице и грешнице
вапим за твојим мирисом жене,

и додиром који заискра васиону

попут исконског, Великог праска.

Знаш ли да те погледима тражим
у нади да се моја маштања остваре,

да опет чујем твој нечујни газ, јер
уметност се твори од твоје красоте.

Бљак!

Свратим јутрос у објекат брзе хране да узмем себи нешто за доручак и кажем овој, што тамо издаје храну:
- Секо, дај ми нешто да поједем, нешто што се спрема на брзака.
- Шта, на пример?
- Не знам шта имате.
- Имамо све.
- Баш све?
- Баш све!
Ја баш и нисам пробирљив, што се тиче хране, могу свашта да поједем па јој рекох:
- Дај неки сендвич.
- Какав сендвич, има разних?
- Ама, дај неки обичан сендвич.
- Обичан?
- Да, дај обичан.
И донесе ми сека сендвич... Људи моји, отворим га ја кад... унутра... Ух, кад се сетим и сад ми се... Уххх! Унутра... Ама, згадила ми се и Ајфелова кула и Нотр Дам, и читав Јелисеј!

Пријатељски савет

Пре неки дан рече ми пријатељ:
- Немој, бре Јоване, писати по интернету, нарочито немој своје "умотворине"
- Зашто? - био сам знатижељан.
- Па, и без тебе, на интернету има превише глупости!

Шта ћемо за ручак

     Устанем јутрос и мислим се шта да спремам за ручак. Имао сам пре неки дан пасуљ на тавче, затим ђувеч, јуче сам јео рестован кромпир а данас... Данас, онако, неодлучан и без трунке идеје, решим да идем на пијацу, можда ме тамо нешто побуди и да ми идеју какав ручак да спремим. И нисам се покајао. И таман да уђем у пијачни простор, на улици сретнем Гвоздена. Одмах ми је синула идеја! Сетим се да гвожђа има у купусу и кренем право у месару да потражим зечетину, јер зечеви једу купус, зар не?

Из пера Милорада Ранкова

 

Оригинал и рад Фб пријатеља, Milorad Rankov-а. Користим прилику да му се од срца захвалим.

Речник културних речи и израза

Матор - У најбољим годинама

Дебео - Елегантно попуњен

Ружан - Симпатичан, сладак, добар у души, гледам те као брата, можемо бити пријатељи

Стипса - Рационално троши новац

Будала - Уметничка душа

Луд - У свом свету

Идиот - Детињаст

Глуп - Мало теже памти

Импотентен - Нису нам се поклопиле енергије

У циљу избегавања сукоба, све горе наведено - Није до тебе, у мени је проблем

- преузето са интернета...

Мечтаеме - Маштање

-Ајде малку да мечтаеме.
-Да мечтаеме, како?
-На пример, замисли дека сме на Канарските острови на некоја од плажите...
-И?
-Лежиме на плажата... голи... ти доаѓаш па ми ја лижеш рибичката.
-Аха убаво.... а после ти мојот питон.
-Кој питон, тоа црвче!?
-Нели ти рече ќе мечтаеме?

 

На македонски превео: Ali Aliov

 

Opismeni se – nauči da čitaš oznake na ambalaži i proizvodima

 Opismeni se – nauči da čitaš oznake na ambalaži i proizvodima

IVANA KOSTIĆ 14.08.2017. Hemija 1 Comment


     Inspirisana nizom besmislenih informacija koje kruže internetom, a koje ljudi veoma olako “šeruju” i još lakše poveruju u njih, odlučila sam da napišem ovaj tekst. Najčešće su to tekstovi koji se tiču zdravlja, a onda se tu pominju ili otrovi koji dospevaju do nas preko ambalaže i hrane, ili lekovite supstance koje leče sve vrste bolesti, ali to niko ne sme da objavi (osim tabloida, razume se).
     Najpre želim da pojasnim šta je to otrov. Otrov može biti skoro bilo koja supstanca koja se nađe na nedozvoljenom mestu u nedozvoljeno vreme i u nedozvoljenoj količini. Pa čak i kuhinjska so, koju svi svakodnevno koristimo, može biti otrov, ako se koristi ogromnoj u količini.
     Takođe, želim da naglasim da čak i ako neka ambalaža ili proizvod, sadrži štetne supstance, to ne znači da će one doći do nas i izazvati štetno dejstvo. Put dospevanja otrova u ljudski organizam nije jednostavan i zavisi od mnogo faktora (fizičko-hemijskih osobina, koncentracije, doze, vremena ekspozicije, itd.).

     U nastavku teksta, kratko i jasno, biće objašnjena većina oznaka koje možete naći na ambalaži proizvoda i proizvodima koje svakodnevno koristite. Oznake mogu biti predstavljene brojevima i simbolima.

Oznake sa brojevima (najčešće u trouglu sa strelicama i skraćenica, ali može se naći i oznaka bez strelica, ili samo broj bez skraćenice)

Brojčana oznaka i skraćenica na plastičnoj ambalaži

1 – PET (često i PETE (skraćenica od polyethylene terephthalate) – polietilen tereftalat. Ne morate znati šta je polietilen, ni šta je ftalat, ali bi trebalo da znate da su boce izrađene od ove plastike namenjene jednokratnoj upotrebi. Naravno, to ne znači da će biti smrtno opasno ako je upotrebite nekoliko puta, ali svakako treba izbeći dugoročno korišćenje ovih boca, pre svega, iz higijenskih razloga. Neka istraživanja su pokazala da postoji mogućnost da ispuštaju antimon i toksične supstance koje remete rad hormona, ali o tome nešto kasnije.

2 – HDPE (nekad i HDP (skraćenica od high density polyethylene)) – polietilen visoke gustine. Ovde je reč o tzv. „dobroj“ plastici, za koju postoji najmanja verovatnoća ispuštanja štetnih supstanci.

3 – PVC (nekad i 3V (skraćenica od polyvinylchloride)) – polivinil hlorid. Ovu vrstu plastike trebalo bi izbegavati, kada se radi o pakovanju proizvoda za ličnu upotrebu. Da bi se poboljšala mehanička svojstva ove vrste plastike, proizvođači često prilikom proizvodnje dodaju tzv. plastifikatore, najčešće ftalate, koji remete rad hormona ako se nađu u ljudskom organizmu. Međutim, često možete naići da na nalepnici PET ambalaže stoji i broj 3, pored broja 1. Molim bez panike, jer to samo znači da je upravo ta nalepnica izrađena od PVC materijala, koji praktično ne utiče na vas, dok pijete tečnost iz boce.

4 – LDPE (skraćenica od low density polyethylene)) – polietilen male gustine. Kao i vrsta plastike pod brojem 2, spada u bezopasnu kategoriju. Ne koristi se za izradu plastičnih boca, već uglavnom za izradu plastičnih kesica za namirnice, kao i kesa koje nalazimo u marketima na kasi.

5 – PP (skraćenica od polypropylene) – polipropilen. Još jedna od „dobrih“ plastika. Obično je bele boje ili je poluprozirna. U svakodnevnom životu, najčešće je možemo videti kao vrstu plastike koja se koristi za izradu čaša za jogurt i kiselo mleko.

6 – PS (skraćenica od polystirene) – polistiren. Plastika koju najčešće srećemo kod jednokratnih čašica za kafu, ili u ambalaži brze hrane. Ova plastika može isputiti stiren, jedinjenje koje po nekim istraživanjima može uticati na pojavu raka i drugih oboljenja. Zbog toga, kao i kod PET ambalaže, treba izbeći njeno višekratno korišćenje.

7 – PC (ili bez oznake) – To je najlošija vrsta plastike za prehrambene proizvode, jer može ispustiti hemikaliju BPA (bisphenol A). Stoga, skoro da je i ne možemo sresti kod ambalaže proizvoda koji se koriste za ličnu upotrebu. Takođe, mnoge flašice za bebe, kao i druga oprema, imaju naglašeno da ne sadrže BPA (BPA free).

sledeći primer:

Brojčana oznaka i skraćenica na papirnoj i kartonskoj ambalaži

20 – Kartonska ambalaža – uglavnom se koristi za kartonske kutije namenjene transportu (talasasti karton).
21 – Razne vrste papira – novine, časopisi, katalozi (ravan karton)
22 – Kancelarijski papir, knjige
23 – Karton (ambalaža za nesmrznutu hranu, čestitke, korice knjiga)

Brojčana oznaka i skraćenica za metale40 – Čelik (FE)

41– Aluminijum (ALU)

Brojčana oznaka i skraćenica za drvene materijale

50 – Drvo (FOR)
51 – Pluta (FOR)

Brojčana oznaka i skraćenica za tekstilne materijale

60 – Pamuk (TEX)
61 – Juta (TEX)

Brojčana oznaka i skraćenica za staklo

70 – Bezbojno staklo (GL)
71 – Zeleno staklo (GL)
72 – Smeđe staklo (GL)

Brojčane oznake na višeslojnoj ambalaži – ambalaža koja se dominantno sastoji od papira i kartona, ali se ne može ručno rastaviti na sastavne materijale

80 – Papir i karton u kombinaciji sa metalima
81 – Papir i karton u kombinaciji sa plastikom – kartonski tanjiri, ambalaža za sladoled
82 – Papir i karton u kombinaciji sa aluminijumom
83 – Papir i karton u kombinaciji sa belim limom
84 – Papir i karton u kombinaciji sa plastikom i aluminijumom – tetrapak, mleko, sokovi
85 – Papir i karton u kombinaciji sa plastikom, belim limom i aluminijumom

Brojčane oznake na višeslojnoj ambalaži – ambalaža koja se dominantno sastoji od plastike i stakla, ali se ne može ručno rastaviti na sastavne materijale

90 – Plastika/aluminijum
91 – Plastika/beli lim
92 – Plastika/raznovrsni metali
95 – Staklo/plastika
96 – Staklo/aluminijum
97 – Staklo/beli lim
98 – Staklo/raznovrsni metali

Афоризми 2025

- Мали људи су они људи који себе сматрају великим!

- Био сам данас на гробљу. Нигде живе душе!

- За једно два миленијума, чуће се и за моја фолозофска надахнућа. Конфучије је чекао дуже.

- Bitcoin или Briks Chain? Не хвала, српска криптовалута је Стан.

- Да имам карту у једном смеру, вратио бих се!

- Од оружја имам кратак фитиљ и дугу деветку!

- Правим па растурам!

- Продавци дрва ме са ценом о'ладише!

- Размишљам, за минуле празнике колико се појело и попило, не повратило се!

- Садржај велике нужде је условљен храном коју уносимо. Не знам шта серу ови што једу говна?!

- Вођа има своје породично стабло али јавности недоступно. Кад-тад видећемо да виси на некој грани!

- Постављајте питања, вођа је спреман да одговара!

- Боље да сам ћутао. Најпре ми је разбио леви мигавац а потом и десни!

- Ако мушкарац није згодан, џаба му што је ружан!

- Реченица коју можемо изговорити на сахрани и током секса: "Да ми је да се дигне..."!

- Људска глупост је безгранична због интелектуалних ограничења!

- У сукобу са неистомишљеницима, јасно се видело да је вођа ударен!

- Кад је човек у великој нужди, када му прети смртна опасност, не преостаје му друго него да се од страха усере!

- Будите опрезни када за некога кaжeте да је добар човек. Можда је само добар.

- У Србији се не живи у беди већ у незнању. Не знамо да нам је добро.

- Заборавио сам шта је требало заборавити и ето ми невоље. Сад памтим нешто што ми није битно а не знам шта је то!

- Није све отишло у qрац! Нешто је и у вулву материну!

- Свим родитељима, којима су полтичари важнији од сопствене деце, поручујем... Шта да им поручим а да ме разумеју!?

- Храбар човек, у недостатку новца се не жали, иде да заради. Кукавица гледа да искука неки динар!

- Вођа није ни слутио да ће слоган "За нашу децу", бити пресудан!

- Вођа најавио посету мом граду. Чекам га ко запета пушка!

- Откад смо забаталили пољске клозете живимо у великој нужди!

- Дизањем носа се поносе они којима је понос мањи од носа.

- У лепој жени најчешће видимо лепу жену. Мали број људи у њој виде жену!

- Исмејавали су га због малог поноса. Отишао је на операцију и свима запушио уста!

- Традицију преносимо с колена на колено. Тренутно смо на коленима.