Лебед

Ходала си поред мене нечујним корацима
просто лебдела, неколико инча изнад земље.
Моје су ноге почивале на асфалту тротоара
а у дубоким мислима, лебдео сам са тобом.

Ходала си поред мене дражесног осмеха
док си између кармина провлачила бисере
и просипала опојни дах твоје питке душе
А ја сам пожелео да се не будим из сна.

Твоја хаљина, лепршава на поветарцу
откривала је изазове пожудне и страсне
на којима су се мушки погледи купили
као пчеле на тек понуђени нектар цвета.

Плахо сам ходао крај тебе, ко псић на ланцу
привезан твојим тихим, грациозним ходом
и твојом лепотом, пространом у етар
желећи да не будем човек већ асфалт под тобом.

О, иконо моја, светице и грешнице
вапим за твојим мирисом жене,

и додиром који заискра васиону

попут исконског, Великог праска.

Знаш ли да те погледима тражим
у нади да се моја маштања остваре,

да опет чујем твој нечујни газ, јер
уметност се твори од твоје красоте.