Без гаће

     Абре, кућа смо до кућу, први комшије. Њина стреја капље у нашо. Под кућу имамо плевњу сас заједнички кров. Они по млади ал' се убаво слажемо. Не могу се пожалим, фино си живујемо, баш комшијски и помагамо се око све. Оно, ја живим сама па сам навикла да се рано будим, па заложим шпорет, па си напрајм кафу, па попијем. После тој си спремим доручак, попржим нешто, сварим на брзину. Понекад и баницу напрајм или у грне турим да ми се вари гра, њега највиш волим. Ма, које има да се фалим, до седам сати ја све сработим и после уживам. Имам си пензијицу, стоку не чувам никакву, немам никакве обавезе. А доста сам ги и имала. Док радеше у фабрику, увек сам се дизала у пет сати. Тај ми навика остаде и до данас. А моји комшије, они нигде не раде, немају обавезе и спију понекад и до пладне. Ноћу алују, играју конпјутор до које време. 

     Туј њекња, напраји зељаник сас блитву, млого ми убав испаде па реко, дај да малко накршим и за комшије. Погледа на сат, видо да је десет и петнајес, реко, дигли су се. Замота у једно крпче од онај зељаник те ај на њину лесу. Пецко ме само погледа и заврте с реп. Не ме лаје, знаје да ћу и њему врљим нешто да изеде. Прођо поред њега па ај уз басамаци на врата кад, оно запрто. Још спију! А што це па дизају, немају никакву работу ни секирацију, мож си спију без гаће. Причука ја на врата па малко причека. Таман да још јемпут причукам кад, ете ти га Дејан, трља очи и вика:

- О, добро јутро, тета Нацке. 

- Добар дан, још од кад је, Дејане. Куде ти је Биљана? - питујем га ја.

- Биљана још спава, да л' ти треба нешто, - питује ме Дејан, истеза руке и прозева се.

- Не ми треба ништа него, еве ви малко од зељаник, врућ, с'г сам га напрајила.

- Е, па, фала ти тета Нацке, ми ноћас касно легомо па ево...

Даље га несам слушала него се спушти низ онија басамаци та, еј ме дом. Реко, благо си га њим кад оволко мож да спију.

     Јучер, у седам сати, изненади се кад видо Биљану на капију. У један ма помисли да ми се причињава ал она рече:

- Ајде, тета Нацке, хоћемо ли на пијац?

- Како па не, само да обујем попке. Алал ти вера, ти си домаћица, кам ти га Дејан?

- Остаде још да спава а ја морам на пијац да купим неке ситнице.

     И, такој оратејећи, отидомо на пијац та се туј раздвојимо, свака на своју страну. Ја несам имала неке преке потребе ал реко да прајм друштво на Биљану. Такој, мајем се кроз пијац и гледам да купим једне зимске гаће, онеј пумпарице. Одјемпут, поза мене чу како запева пет'л, уши ми растропа. Окрену се на там, видим човек продава кокошке. Приђо му и пита га:

- Какав ти је тај пет'л?

- Косовски певач а још и гаћан... од оних што много певају.

- Пошто?
- Петао и шест кокошака, све укупно је пeт и по хиљаде динара.

- А, пошто само пет'л?
- Петао иде заједно са кокошкама. Да ниси ти погрешила, можда желиш да купиш кокошку за чорбу?
- Нес'м погрешила и немој ти мене да ме испраљаш. Ја знам које оћу.
- И хоћеш баш петла?
- Баш њега оћу, дабоме. Само ми пет'л треба.

- Аха, сад схватам. Имаш си кокошке али петла немаш...

- Не'ам кокошке ал' ми треба пет'л, тој се тебе не тича.

- Добро, де, него... ништа ми није јасно!

- Оч ти да ми продадеш петла или не? Ако неч, одо ја куде другога.

- Чекај, ако хоћеш само петла он је хиљаду петсто динара и...

- Не те ја питујем за цену. И две иљаде нека је, на мене се тај пет'л свиђа.

- Добро, даћу ти га само да знаш, боља је чорба од кокошке.

- Ја волим од петла него, замотај га убаво да ми се негде успут не измазуљи па да га, овакој старачки, јурим по путишта. Тури га ти у неку кутију.

И, такој, испазари ја петла и још неке поситнице, тури кутију под мишку па пођо да си идем дом. На гаће сам скроз забрајила, јадна. У тај ма, виде ме Биљана па рече:

- Тета Нацке, ти ли заврши с трговином?

- Тол'ко, Биљано, еве ја си пођо дом.  

- Сачекај ме само још да купим тоалет папир па идемо.

Сачека гу ја па си онакој заједно, како смо си дошле, пођомо дома. Ја, бесна што ми гаће отишле од памет, па ми се не орати.

- Ти, Тета Нацке, шта си купила на пијац?

- Такво-онакво, - реко ву мазно а жишке ми летив пред очи.

- А у кутију шта има, мрда нешто.

- Живо па мрда, - реко ву ја.

Она батали да ме даље испитује него пређомо да си причамо онакој, људски и комшијски, такој све до наше куће. 

- Ај, тета Нацке, код нас да попијемо кафу, - рече ми кад се раздвајамо.

- Тури ти џезву, с'г ћу ја, само да уработим нешто, - реко ву. Кад улего у двор, прво испушти гаћана у кокошарник па пођо да пијем кафу. Док идо накуд њину кућу, помисли си: "Ја остадо без гаће ал купи гаћана, мој Дејане и моја Биљано, еве ви га што ће више спијете до дванајес"!