Наравно, уз музику

     Због посла устајем врло рано. Буди ме музика са радија на телефону. Свакодневно, већ у пет сати сам у аутобусу, који вози према граду. Станица на којој се укрцавам је полазна. У мало забаченој Падешкој улици, имам преседање на Малишановој станици и то ми врло тешко пада. Наиме, аутобус, с којим требам наставити пут до посла, врло често касни па се деси да и ја закасним. Због кашњења, немам проблема са надређенима али зна да засмета мени. Навикла сам да будем педантна, да поштујем радно време, да поштено зарадим своју плату. Увек када закасним, цео дан ме прати осећај кривице, који, понекад, траје данима. Ех... тог осећаја, овог пута врло брзо сам се ослободила, а све због следа нових дешавања.
     Био је октобарски петак, јутро магловито, прохладно и тмурно. Или је мој сат непредовао за један минут или је возач у старту каснио, све у свему, аутобус је кренуо у пет сати и један минут. Спикер је на радију рекао: "Добро јутро драги ранораниоци, пријатан дан жели вам наша дежурна екипа, наравно, уз музику". Уз неколико заустављања на успутним станицама, ради пријема нових путника, након двадесетак минута вожње, стигла сам на Малишанову. Из аутобуса сам изашла само ја а на станици нисам затекла ниједног путника. Очекивала сам следећи аутобус за десетак минута, све гледајући у правцу из ког би требао да дође. Ту и тамо, прошао би понеки аутомобил, који би на трен разгрнуо ону маглуштину или смог, ко ће га знати, да би се већ у следећем тренутку улично стање вратило у малопређашње. Под светлошћу уличне светиљке, имала сам утисак да видим сваки атом магле, како се враћа на своје место. Погледала сам на сат, већ је било пола шест. Спикер је то и потврдио и додао: "Драги наши слушаоци, за ваше добро јутро, из нашег студија иде песма Рибље Чорбе, Добро јутро". "Заборавио да каже, наравно уз музику" - помислила сам. Кренули су нежни звуци ове песме и завршили се... Прошло је још десетак минута а од аутобуса или неког путника, још увек ни трага. И даље сам стајала сама и пребацивала тежину свог тела с ноге на ногу.
     Све нервозније сам ишчекивала аутобус а очи су ми биле заковане у правцу одакле је требао стићи. Но, из тог правца, наишао је ауто црне боје, прошао поред мене и зауставио се на самом коловозу, на неких двадесетак метара удаљености од мене. И баш када сам вратила поглед у супротни смер, зачула сам звук који сам регистровала као кретњу аутомобила уназад. Ауто се зауставио на пар метара од мене. По спуштању десног стакла, угледала сам за воланом млађу жену са косом везаном у коњски реп.
- Желите ли да вас повезем?
- Молим?
- Да вас повезем на посао?
На тренутак сам помислила да је то једна од мојих колегеница али, када сам боље загледала, знала сам да особу не познајем.
- Како да ме повезете, да ли се знамо?
- Да вас повезем, и ја идем у том смеру.
- Не... ја... ја чекам колегу, само што није наишао, хвала лепо.
     Стакло на вратима се подигло, ауто је још који тренутак стајао а онда уз шкрипу точкова, нагло отишао негде, нисам видела где. Баш у том моменту су се отворила врата аутобуса уз оно: Пшшш! Уз благи препад, тај звук ме вратио из стања замишљености и збуњености. Срећом, тога дана посао није захтевао нарочито напрезање те сам дан успешно прегурала. Ипак, кући сам се дотетурала са жељом да што пре, након туширања, осетим мекоћу постељине.
     Суботом обично одлазим у природу но, овог пута, одлучила сам да мало дуже лешкарим, наравно, уз музику. У једном моменту музика је стала а спикер се огласио речима:
"Касно синоћ, у Падешкој улици, у близини Малишанове станице, нестала је девојка..."