У овом савременом добу, које је преплављено електроником и паметним уређајима, човек не зна куда, где и како да се котира. Опседнут је обавезама да не зна где му је дупе а где глава. Насупрот људима, који грцају под обавезама, имамо људе који не знају даље од носа. Е, управо ти људи, који не знају даље од носа, они знају све!? Да, знају чак и оно што ови први не знају. Дакле, знају и где им је дупе и где им је глава. Чак се може рећи да то најбоље знају. Овим сазнањем се руши теорија да не знају даље од носа. Дакле, знају. Међутим, након закључка да знају где им је дупе и глава, питамо се, знају ли где су им остали делови тела. Па, већ смо рекли да они знају све. Како за све постоји мерило, тако се и знање нечим може измерити те се надовезује следеће питање: колико знају, где је граница њиховог знања. Јер, где је граница знања, ту почиње територија незнања.
Пошто нам знањомер (инструменат за мерење знања), није скоро баждарен и неће дати валидне резултате, то питање остаје неразјашњено. Добро де, има људи који су прошли вуку кроз дупе али, има и оних којима је вук прошао... тамо. А ови што знају пушку док је пиштољ била, они знају "ораси на таван". Ман'те се таквих. Елем, сви знају понешто а нико не зна све... осим ових. Не бих желео да се стекне утисак, како желим опонашати великог Сократа, тиме што ћу изрећи како знам да ништа не знам. Међутим, могу саопштити оно чиме се ја поносим: поносан сам на своје мало знање. Што више читам и учим, схватам колико тога не знам! Парадокс, зар не? Мислим да би овде и Сократ био немоћан да растумачи логику знања или незнања али, лако је њему било да изнедри такве филозофске умотворине јер, као и онда у његово време, тако и данас постоји знање и незнање али... данас се у дату тему умешало још много других фактора попут глупости, злобе, гордости, сујете... Данас имамо салату квазифилозофије.
Ако је веровати Конфучијеу, он каже да ови који не знају, а знају да не знају, треба их подучити. Ја му верујем. Он даље тврди да има оних који знају, и не знају да знају. Такве треба пробудити. И то му верујем. А ови што знају, и знају да знају, њих треба следити. Не верујем да није у праву. Међутим, ови који не знају, и не знају да не знају... Беж' далеко од таквих. Добро, друг Конфучије није рекао да бежимо од њих. Он је у своја размишљања упаковао суптилнији и филозофски термин: "Клонити их се". Нисам сигуран да му ово верујем. Мислим се нешто... клонио бих се ја њих, али... хм!
Након свега, у вези ових што тврде и мисле да знају, питамо се колико знају и докле досеже њихово знање. Но, и без тог знањомера можемо знати одговор, који је врло једноставан: знају до јаја. ... добро, и мало изнад!
Нема коментара:
Постави коментар