Ма плашинђавле

*Сва морална и имовинска права над текстом задржавам као аутор.

 Прича је заснована на стварним ликовима и догађајима.

Наравно, у причу је уткана ауторска слобода мисли.

    У месту познат као Баки Певач, изузетан је вокал а, певање није учио по школама већ по кафанама, и свој занат изучио је како ваља. Природа му дала и глас и слух. А тек памћење! На хиљаде и хиљаде песама Баки зна напамет. Не треба му песмарица. Питом човек, комуникативан, увек насмејан, знао је са људима. Док причаш са њим, његове речи звуче мелодично, милина га је слушати и док говори а кад запева, то је доживљај.

     Ех, случај је хтео да у месту обитава још један врхунски певач, Горан Џони, који нажалост, одскора није више међу нама. Горан је био Циганин, како је и сам говорио: "Циганин сам а не Ром! Мене је родила мајка, Циганка. Роми, то је нека друга врста Цигана, који не желе да прихватe циганско порекло." - изговарао је са дубоким поносом. Изразито сам га поштовао као и он мене, те се у нама могло препознати заиста добро другарство, пријатељство и сарадња. Горан је био духовит човек, благе нарави, увек спреман за разговор и шалу. Његова свестраност ми годила а и он се пријатно осећао у мом друштву. Такође, његово циганско порекло сам надасве поштовао.

     Баки и Горан, без обзира што су један другом били нека врсте конкуренције, имали су одличну сарадњу. Чак су се испомагали око тезги и дружили се. Још неке сличности су их повезивале: обојица су имали сличан карактер, смисао за шалу, дружељубиви, људи из места су их ценили, нажалост, и један и други су прерано остали без очева. Ипак, музика их је спајала до границе нераскидивости.

     Како се и ја, у извесној мери, бавим музиком, она је била незаобилазна тема, било са ким да сам у друштву. Горан је мене ословљавао са Гаџо́, што је цигански назив за Србе. Захваљујући духовитости својој, изградио је сопствену перцепцију према људима, а све кроз призму музике. Када би неко говорио, умерено и нежно, Горан би за њега рекао да говори из А-мола. За оне говорнике са сетом у мислима, рекао би да њихове речи теку из Д-мола. Ако би се неко рогобатно изражавао, за њега је био резервисан Дис-дур. Људима са дубоким гласом био је намењен Е-дур. Наравно, и други акорди су имали своје припаднике: Г-мол, Ц-дур... Некима би говорио да су незгодни к'о мај. Људи би то прихватали као поређење са кишовитим мајем, међутим, у музици постоји акорд Мај, као и Дим, које је помало теже "ухватити" на инструменту. Да, постојали су и Дим људи у нашој дискусији, а ја сам све те његове умотворине и фразе радо прихватао и сврставао их у свој речник. Посебан осврт је имао на полтроне и улизице, називао их је септакордима или септимама. Иначе, у музици, септима сама по себи помало незграпно звучи и увек се користи као предакорд, помоћни четворозвук.

     Елем, нас двојица смо пуно времена проводили, коментаришући музику некада и сада, а ја сам Горана молио да у току разговора што више користи свој матерњи језик, цигански. Наравно, образложио сам му из којих побуда је поникла моја молба. Наиме, Цигани и Срби су у месту живели доста измешано. Сви Цигани су славили српске славе, деци давали српска имена, ишли у исту цркву и причали српским језиком. Чак су између себе тако општили, те се потпуно посрбили а свој језик почели да изопштавају. Дакле, од Горана сам, као његов пријатељ, тражио да не заборави свој матерњи језик, самим тим да не изгуби свој идентитет и културу, што је њега нарочито радовало, да се један Србин залаже за његову ствар. Током нашег дружбовања, и ја сам научио неке циганске речи, чак их повезивао у простије реченице. Једном приликом, рекао ми је да сам толико узнапредовао са циганским, те да ћу убрзо боље говорити од њега самога. Иначе, Горан је био човек који је волео да направи шалу, превасходно на свој рачун. У даљем току дружења, ми смо развили неку врсту циганско-српског језика, и њиме радо комуницирали. То је некоме можда било смешно, али нама двојици, то је био сасвим нормалан вид комуникације. Једном сам га затекао у башти кафића, седео је сам.

- Ава кари!

- О, 'де си бре, Горане. Со кере́с?

- Седи. Со ка пије́с?

- Нисам за никакво пиће. Ни пањи́  ми се не пије. Уморан сам, цео дан нешто ми не иде...

- Ти бре, Гаџо́! Ма секирација, немаш дуј живота. Нај шока́р је кад имаш проблем а не секираш се. Разумеш?

- Разумем, него... 

- Какав је проблем, цикно́ или баро́?

- Цикно́ или баро́, проблем је проблем! Нај шока́р је кад немаш проблем.

- Е, Девла те стави на искушење да те ојача!

- Да знаш да си у праву. Ми, Срби, и од цикно́ проблем направимо планину! 

     Имао је "тезгу" у неком селу у близини Ниша. Утоварио је у његову ладу разглас, звучне кутије и осталу опрему за свирку. Ја не знам како је све то стало у онај ауто а још је и сувозачево седиште било слободно. Међутим, када је требао да крене, акумулатор је затајио. Морао сам му помоћи а ту нема друге већ да се гура. То паљење "на гурку" је било врло популарно код старијих аутомобила са истрошеним акумулаторима. Како ништа нисам могао учинити сам, то сам замолио случајне пролазнике, двојицу момака, да помогну. Сва тројица смо почели да гурамо али ауто се не да! Након краћег одмора, пробасмо опет али паљење не иде па не иде! Од гурања, нама тројици, душа дошла у зубима. Каже нам Горан:

- Ај' гуринђа́вле још један пут... ако сад не палинђа́в, ту је шибица.

- А, б'е, Горане! А, дике́ ли конта́кти? - повиках ја.

- Ау! Курав ти конта́кти. Ја у журби заборавио. 

- Да ти курав и свирка, и лада, и конта́кти, и акумулатор! Па, укључинђа́в конта́кти!

И тако, Горан окрену кључ те успостави контакт, ми мало погурасмо с оно мало душе што је остало у нама, и лада упали на пола метра. Рус је то правинђа́вле!

      Пут је делио месно гробље на два дела. С леве стране пута сахрањивали су се Цигани а с десне Срби. Суживот Срба и Цигана имао је за резултат да су се Цигани, како рекосмо, потпуно посрбили те су и на задушнице излазили заједно. Иначе, задушнице су увек у суботу и то је дан када се присећамо преминулих, те обилазимо њихове гробове, палећи свеће и молећи се за покој њихових душа. Зашто баш у суботу... па, одговор је једноставан: Исус је суботу провео у гробу. На задушницама је обичај да се носи кафа, ракија, цвеће и онолико свећа колико се мртвих жели поменути. 

     Дан пре летњих задушница, јуна месеца, наврати Горан код мене те ми исприча како му је ауто у квару, па је дошао да ме пита да ли сам сутрадан слободан. Како сам му одговорио да јесам, замолио ме је да га одвезем на гробље, сачекам док траје задушни обред и да га вратим. Наравно да сам пристао. Сутрадан, све је било по договору. Изашли смо до гробља и све је било по плану и по обичајима, све док...

- Јао, татко, шта да ти причам најпре? Ти сигурно негде одозго видиш, сви смо Богу хвала живо и здраво. И молимо се Богу да тако и остане... само... Слабо има тезге у последње време а и то што има, све их узима овај Гаџо́, Баки! Отима ми лебац из руке. Све тезге он погодио и узео капаре, ја тек ако направим једну месечно! - чуо сам Горанов глас у виду кукњаве, и остао потпуно затечен. У том тренутку с десне стране пута чу се Бакијев глас.

- Е, мој татко, благо теби што си умро. Боље и ја да сам умро него што сам ово доживео. Овај Циганин што кука и нариче, све лаже! Ти знаш како Цигани лажу, зато му немој веровати ни реч. Све је обрнуто, ја немам тезге, не могу да отпевам ниједно весеље од њега. Иде, трчи, моли, спуста цену само да приграби свирку. Ја последња два месеца не видох ни динар од мог певања, поцркаћемо гладни. 

Људи, који су били ближе, стали као укопани, занемарили и своје умрле, и гробове, и свеће...  и питају се шта је сад ово!? Још се од шока нису ни повратили кад:

- Татко, ти знаш мене да никада нисам лагао. Све што сам ти рекао, сува је истина, а овај Гаџо́, не да лаже него паламуди! Криво му што боље певам од њега, и не може да се помири са тим да смо ми, Цигани, богомдани за музику.

- Ето, опет лаже! Ја боље певам јер пијем воду од онај кладенац испод нашу букву. Долазио он да тражи воду али му нисам дао.

- Није тачно! Дао ми је воду, лед ледену и упропастио ми глас, изгубио сам добро весеље.

Сада се цело гробље претворило у ухо! Сви су занемарили обичај и разлог доласка на гробље, сви очекују расплет догађаја. Сви слушају ову "кукњаву" и као под диригентском палицом, само окрећу главу у правцу из кога долази следећи глас.

- Ето, шта сам ти рекао, мој татко!? Видиш ли колико лаже? Њему криво што сам лепши од њега, што се боље облачим, и што сам ишао на курс певања па сам изучио интонације. Ја сам за њега сада школован музичар, и то никако да прежали. Друго, ја напамет знам, ни сам не знам колико песама а он их чита, и то му није право.

- Татко, бре, татко... скроз сам закасао. Умислио Србин да је певач и постао много љубоморан. Жао му што сам ја теби лепши гроб направио и већи споменик подигао.

- А ја сам теби, мој татко, и надстрешницу направио да те не мокри киша. Цигану то много криво.

- Ја сам теби посадио здравац око целог гроба. Посадио и он, али ја сам се први сетио.

После ове и овакве "дискусије", двојица певача, чија је и кукњава била у духу музике, кренуше један према другом, сусретоше се на самом путу и ћутке се погледаше. Наста тајац... Све очи присутних беху усмерене једну тачку. У том тренутку обојица завукоше руке у џепове, из којих извадише по флашицу ракије.

- Бог да опрости наше преминуле - рече Баки!

- Бог да опрости - рече Горан.

- Да смо живи и здрави - рече Баки.

- Да смо живи и здрави - одговори Горан, и пружише један другом флашице те отпише по гутљај ракије.

- Па, како је, колега?

- Није лоше, има посла.

- У следећу недељу идем за Неготин, имам врло јаку свадбу. Неће моћи без дуј певача. 

- Јеси ли тражио, питао неког?

- Ма, какви! Ја рачунам на тебе, ако си слободан. 

- У недељу сам слободан.

- Да ли би могао да пођеш... тешко ћу сам издржати? 

- Баки, увек за тебе!

- Знао сам да могу да рачунам на тебе, хвала ти Циганине!

- Нема на чему, Гаџо́, видимо се у кафаницу, па ћемо се договоринђа́в!

- Најма проблем. Ма плашинђа́вле!

Након пријатељског загрљаја, растадоше се а посматрачи савише главе и посветише се свако својој софри. Тако је то било на гробљу.

     Пре неки дан, нађосмо се са Бакијем те свратисмо у кафаницу да попијемо по једну мастику. Одмах развезасмо на тему музике. Када нам конобар донесе пиће, рече Баки:

- За нашег другара и колегу, Џонија, нек почива у миру!

- За нашег Циганина, нека га анђели чувају - одговорих и испијсмо пиће без куцања.

Како све има свој крај тако и ова прича има свој свршинђа́вле!