Патике

     Тома Лацков се није бријао нити шишао, откад му је жена умрла. А умрла је млада, има већ петнаестак година. Несрећа. Пре смрти, родила је близанке, сина и кћер. Имали су све услове за живот, лепу кућу и окућницу на селу, добре њиве и винограде, гајили су и нешто стоке, за сопствене потребе. Али, као што рекох, удари несрећа, а од ње побећи не може нико. Након смрти своје жене, бригу о деци преузео је он, као и његови родитељи. Деца порастоше уз сву љубав и пажњу, коју су могла придобити од оца, деде и бабе. Но, када су деца требала кренути у школу, Тома се, уз сагласност и разумевање својих родитеља, пресели у наш град, да деца не би до школе пешачила по десетак километара дневно. Након доласка у град, изнајмио је стан а онда, убрзо, изнајми и пословни простор те отвори продавницу обуће.

     Упознали смо се у билијар клубу и доста се спријатељили. Ја сам врло често одлазио код њега, те би у магацину испијали кафу и чаврљали о актуелним темама. Једнога дана, седели смо у тој нуспросторији и разправљали о музици седамдесетих, и баш када сам му рекао да ме његово лице, обрасло брадом и покривено дугом косом, неодољиво подсећа на Кет Стивенса (Cat Stevens), неко је отворио врата продавнице. Тома је одмах устао и изашао из магацина. Њихов разговор сам несметано могао чути.

- Алоооо! Ало, има ли кога да ради овде? Ради ли неко нешто, уопште?

- Добар дан, изволите.

- Ради ли се овде или не, шта је ово?

- Како да не, ради се, био сам у магацину, изволите.

- Е, мој брајко... Оћете паре а нећете да радите. Ове патике у излогу... пише да су рекламни примерак.

- Које патике, молим вас, покажите ми.

- Ево, ове! 

- Да, те патике... тако је, мада...

- Мада шта? Код нас у Швајцарској се све зна, све је под конац и нема то "мада-мада".

- Па, и оне су на продају само, због њихове цене, написали смо то што пише.

- Не разумем!? И шта сада ако ја баш њих хоћу да купим?

- Мало су скупље и нису баш за свачији џеп, разумете?

- Ама, цена није битна ако се мени роба свиђа, је л' разумеш?. Дакле, колико?

- Нисам баш сигуран да ће вам се допасти цена и...

- Не занима ме твоја сигурност или несигурност. Колико коштају патике?

- 43...

- 43 чега, динара, франака, марака, долара... није ваљда милиона.

- Не, није милиона већ хиљада.

- Шта? 43 000 динара патике?

- Па, рекао, то јест, упозорио сам вас...

- Ма, дај, молим те, ако су патике квалитетне, цена ми је на последњем месту.

- А што се квалитета тиче, у то немојте сумњати. Ето, произвођач је у њих толико сигуран да не даје гаранцију... то јест, гаранција је док се не потроше.

- Ма, не занима ме тај произвођач. Дакле, 43 000 динара, је ли тако?

- Да. 43 000 динара и ни динара више... за једну!

- Како за једну?

- Тако, за једну патику је та цена. Ја сам вас већ упозорио да су патике скупе, а мени је наложено да приликом саопштавања цене водим рачуна о купцима. Знате, овде влада беда и сиромаштво, неко би могао да се моментално изнервира, да га стрефи шлог или срчка, а могао би да дохвати неку ствар која му се нађе при руци, па мени о главу да разбије, разумете? Морам водити рачуна и о себи, сложићете се.

- Доста приче, какво сиромаштво, каква беда него, да ми правимо пазар. Дакле, патике коштају 86 000 динара?

- Види се да сте начитан и образован човек, добро сте срачунали, таман толико и... и плус пертле!

- Шта, плус пертле?

- Видите, уз овако скупе патике не иду обичне пертле. Пертле се продају посебно и имате гаранцију на њих.

- Имам гаранцију на пертле, а на патике?

- А, па то сам већ казао, господине.

- Добро, колико коштају те пертле?

- Не бојте се нису скупе. Само 879 динара.

- По комаду?

- Ма, какав комад, то би с наше стране било исувише лицемерно. Пертле иду у пакету... морамо водити рачуна о вашим могућностима а и о нашој пословној политици.

- Немаш ти појма које су моје могућности. У реду, узимам. Дај ми број 42.

- Имате среће, остао је последњи пар. Ево, изволите, пробајте их.

- Хммм... добро ми леже у задњем делу али ме мало стежу у прстима... Кад би имао број 43, да испробам...

- Ево, одмах ћу донети.

- Али, ти рече да је ово последњи пар.

- Да, али у броју 42. Изволите број 43 а ево и пертли. 

- Е, ове одговарају. Направите ми рачуницу и... може ли да се плати у францима?

- Наравно, ваше жеље...

- Алоооо, па, где се бре, овде шнирају пертле, не видим нигде рупе за њих?
- Како? Па, ви не знате?

- Шта?

- Те патике се навлаче на ноге, а пертле само обмотате око ноге и направите чвор као да су нашниране, то вам је сада тако.

- Нисам то знао...

- Нисте обраћали пажњу од силних обавеза. Сигурно сте врло оптерећени радом...

- Ајде, ајде... дај да платим па да идем, друшво и роштиљ ме чекају у кафани.

- Дакле, патике су два пута по 43 000, плус 879 динара за пертле, то вам је укупно 86 879 динара.

- Франци, бато, франци! Колико франака?

- По данашњем курсу, само да видимо... ево, ако дигитрон не лаже, он показује оволико.

- Заокружи, не разумем ти се ја у тај ситниш. Ево хиљаду франака! Без кусура, јасно!?

- У реду, ево патика, ево кутије, само још да вам откуцам рачун...

- Дај само патике, стави их у кесу, кутију и рачун задржи за себе.

- Како ви желите, изволите и дођите нам опет.

- Хм!

Улазна врата продавнице се отворише и затворише. Тома се појави на вратима, ћутке ме погледа, задржа поглед, онда се блажено насмеши.

- Шта ово би, Томо?

- Ништа... уствари...

- Шта је било са тим патикама, ко је то био?

- Гиле Кврц, мој комшија из села.

- Како... па, зар се не познајете, мислим, како те није препознао.

- Он је отишао у Швајцарску пре двадесетак година и дуго није долазио, чак ни онда када су му умрли отац и мајка.

- Ау... 

- Е, сад ме вероватно није препознао због косе и браде, мада... мада ме не би познао и без тога.

- Како? Како, бре, па није ваљда толико забораван!?

- А, знаш ли да смо у првом разреду заједно седели у клупи?

- Не причај!

- После је он понављао једном, па још једном, глуп је био неизмерно. Затим се завукао под катедру и вирио учитељици испод сукње, те су га избацили из школе. Ја сам са даљим школовањем наставио овде у граду. Када сам завршио са школом, вратио сам се у село, тамо се оженио и... остало сам ти причао. Е, ово ти нисам рекао: моји родитељи су од уста одвајали не би ли ме ишколовали. Гиле Кврц је знао да они имају пара...

- Чекај, зашто сте га звали Кврц?

- Мало ми је непријатно... непријатно због њега.

- Не разумем...

- Ма, ево, овако: сеоска сиромашна породица, сви су спавали у истој соби, а он... слушао је мајку и оца док су "спавали" и то причао деци у школи, скоро свакодневно. Говорио је како "... а кревет само кврц-кврц, кврц-кврц..."! И тако, деца га прозваше Гиле Кврц. 

- О, Боже! Но, добро, то могу и да разумем, дете је био али... Зар може сада да буде... Ма шта се чудим, новац му је украо и то мало разума што је имао.

- И разум и све остале људске вредности, све је подредио францима.

- Да, код паметних људи, новац изоштри ум, постану хуманисти, доброчинитељи.

- Тачно тако, уздигне им оно што карактерно јесу, него да завршим са причом. Дакле, Гиле је отишао код мојих родитеља и тражио хиљаду марака, да може отпутовати у Швајцарску на рад, уз обећање да ће их одмах од прве плате вратити. Мајка је била против тога да се новац да, али мој Лацко, којим је урављала наивност и доброта, дао му је паре и накада их више видео није. Ја верујем да су моји умрли са тугом у срцима, јер су допустили да их будала превари. Мора да им се кости преврћу у гробу.

- Страшно... Добро, а патике, какве је то патике и пертле купио?

- Пертле није купио, поклонио сам их, остале су од неких кинеских патика. 

- Па добро, шта сад ово испаде?

- Ех, у почетку сам мислио да ће ме препознати па сам се са њим хтео нашалити, али ствар постаде озбиљна и онда нема враћања...

- Добро али, ниси ми казао какве су то патике.

- А, патике? Ма, шта да ти причам... Уосталом, ево ти фискални рачун па види сам.

Узео сам комадић папира и загледао детаље, прочитао и рекао: 

- Томо, твојим родитељима се кости у гробу више неће превртати!

Јесте да су слова и бројеви били једва видљиви, али ипак, оно главно се могло разабрати: 

"Цена 879,00 дин, Роба: Пиротски гумени опанак без каиша".