Стеван и Веља

- Гледам те бре, Стеване, све време и не могу да те разумем. А, јок! Никако да ти похватам крајеве. И чудим се зашто ти, уопште, долазиш у кафану? Не пијеш, не пушиш, не интересују те жене, не занима те спорт, политика те не дотиче... само буљиш у те артије, пискараш нешто, ни сам не знаш шта. Да бар имаш неке користи од тог писања па да те човек разуме, да ти скине капу, да каже: "Е, свака му част!", овако... шта да кажем? Писаљкама си окићен к'о јелка за Нову годину, пун си папирима, човек не би могао да их за годину дана утроши у физиолошке потребе. Ја се баш буним, што ти уопште и носиш одећу на себи? Па, ти имаш толику количину папира, да с њим можеш себе бар неколико пута да огрнеш. У најхладнијим, зимским данима, да се увијеш у папир к'о ролна, не би хладноћу ни осетио. Не би, стопостотно! У рат тако да одеш, метак те не би пробио! Овако, гледам те, сав си се згрчио, спржољио, згужвао... Стегао си се к'о стеница, к'о две паре у џепу. Е, мој Стеване, кад ћеш живети ако не сада? И, ко си ти, заправо? Шта си ти? Неко пискарало, је ли? Ја, у ствари, не умем да те дефинишем. Ево, сад да ме неко пита: "Је ли Вељо, какав је Стеван, онако као човек, мислим...", ја не бих умео ни реч да проговорим. Ти си тако тајанствен, ма бре, изопачен си, разобличен. Моменат само, ево конобара. Конобар! Ало, конобар, дај још једну лозу за мене и... и дај још један чај за овог, нашег Теслу. Измислиће врелу воду на северном полу. Чај пијеш? Знаш ли ти који је месец, алооо!? Јули, еј, није децембар. Нормалан ли си ти, погубио си се скроз. Изгубио си осећај за време од толиког писања. Видиш, и сам не знаш да ли је лето или зима. А, да ниси можда болестан па пијеш чај? Ја га, вала, не пијем ни када сам болестан. Чим се прехладим, ударим расоницу и кисео купус и прехлада оде као да је није ни било. Или пак, дођем у кафану као човек и ољуштим пар лоза, презнојим се и шта ће ми чај? Е мој ти, чај пијеш и пишеш, пишеш... А знаш ли шта пишеш? Разумеш ли то што напишеш? Да знаш да си досадан с тим писањем. Баш си досадио људима, него неће нико да ти каже, из личне пристојности. Ма, боли тебе брига, важно да си увек свеже обријан, напудерисан, увек исте фризуре... чекај бре, како то одувек имаш исту фризуру? Шишаш ли се ти некада, расте ли теби коса. Ја, откако те знам, увек си имао исту фризуру. А за кога се тако пицаниш и гланцаш, жену немаш, једино... аа, можда имаш љубавницу? Имаш, је ли? Одавде, из нашег места или нека са стране, а? А, да ти њој не пишеш писмо, можда, је ли? Ха, ха, ха... па, човече, зови је телефоном, који мој пишеш писма. Можда јој пишеш песме!? Да нећеш можда серенаду да јој певаш под прозором? Е, мој песниче, прошла су времена поезије и романтике. Сад су ти емоције покопане, сахрањене. Дошло је модерно време, сада царује снага, новац, популарност... Ти ту не би имао никаве шансе с твојим писањем. Пишеш, само пишеш. Од твог писања, човек не може да дође до речи. Конобар, дај још једну лозу. За Теслу донеси једну ролну папира и чај... чај од кичице.