Шоферска

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

    Наше село није имало стварне потребе за постојање две продавнице мешовите робе. Оне су више биле резултат међусобног надметања двојице људи, чији је его био на много већој висини од личности истих. У горњој махали села налазила са продавница "Дорат". Вероватно је и власник продавнице у доњој махали волео коње, те продавници даде назив "Вранац".
      Зоран Мајмун, сеоска пијандура и ленчуга, је "трговао" у "Дорату". Његова трговина се сводила на свакодневну посету продавници, где би узимао онолико чокањчића колико му је било потребно да га "оборе". Онда би власнику рекао:
- Тури овој на рецку до првога, одо ја дома да гу дремнем!
     Зоран Шимпанза, већ десетак година је радио у Немачкој, а у селу је подигао нову кућу, како је то иначе, обичај код већине гастарбајтера.
- Ћу гу направим, само два педа да буде по голема од чичину - говорио је и урадио тако. Заиста је његова кућа, тик куће његовог стрица, штрчала за двадесетак центиметара од суседне. Е, тај Зоран Шимпанза, он није трговао ни у једној од понуђених локалних продавница. Он је, како доликује свим иностранцима, куповао у граду и то на велико, а робу би кући довозио у тек купљеном аутомобилу. По овоме судећи, наше село је имало две продавнице са сличним именима и два човека са сличним надимцима.
     Како "Дорат" и "Вранац" нису продавали намештај, Зоран Шимпанза је за свој нови дом пазарио комплетан ентеријер у врло познатој кући, где се намештај правио по жељи и мери. Пошто је са усхићењем преселио пар хиљада марака из свог новчаника у касу, кокетно и поносно је саопштио продавачици да му робу дотерају "ту и ту".
- Оставите нам Ваше податке, како би знали где и коме да испоручимо робу - рече касирка.
- Нема потребе за тој, госпођо!
- Али, како ће Вас наш шофер пронаћи када стигне...
- Ич се ти не секирај, само нек пита за Зорана Шимпанзу, сви ме познавав.
- У реду, господине, биће као Ви желите, хвала Вам на сарадњи и дођите нам опет.
- Фала и на вас, а... кад па да дођем?
     Два дана након овога, велики камион крцато натоварен разним кутијама, грабио је према селу,  брекћући узбрдицом. У неким преподневним сатима, зауставио се непосредно пред објектом, где је стајала табла са натписом "Вранац", испред кога је затекао извесну групу људи, који су седели на трошним гајбама и испијали пиво.
- Добар дан, људи! - рече шофер.
- Добар дан, - одговорише неуједначено неколико гласова.
- Возим робу за неког... неког Зорана, не знам баш тачно... ваљда се ради о неком мајмуну или шта већ...
- Ааааа... Зоран Мајмун! Он ти је у горњу махалу.
- Иди још напред, ће наидеш исто на овакву продавницу и ће питаш, сви га знају.
- Хвала лепо, људи.
Стигавши до "Дората", шофер уочи сличну групицу људи, те искористи прилику да се поближе информише:
- Да, тако га зову, ваљда... Зоран Мајмун; а где му је кућа?
- Само што беше овде. Уџипи пе-шес и отиде си дом, там ће га затечеш. Само пичи напред.
- Још колико да идем напред?
- Још једно два-триста метра према долину, не мож погрешиш. Пут је малко устесан ал це снађеш. Кућа му је под плочу, десно од пут, има два бунара у двор. Ма, ће видиш.
     Када је возач камиона најзад стигао на објашњену локацију, имао је шта и да види: путем су и шинска кола једва могла проћи. Сад му није било ни за напред ни за назад. Изашавши из камиона, пар пута је позвао Зорана.
- Зоране! О, Зоранеее!
Најзад, појави се Зоран све трљајући очи, успе да промрмља:
- Које те мучи, мајсторе?
- Не мучи ме ништа него, јесте ли Ви Зоран?
- Дабоме да сам Зоран. А куј би бија?
- А, како вам је надимак, ја се стврано извињ...
- Мајмун! Такој ме викају, ништа неје чудно.
- Е, баш добро. Довезао сам Вам намештај...
- Какав бре, намештај?
- Па, што сте поручили и...
- Ништа ја несам поручија и не ме интересује. И бегај из мој двор док несам узеја неку мотку! Мислиш, Мајмун пијан, па ће му увалиш неки намештај, а куј да га плаћа? Куј, питујем те ја тебе, а!?
Виде возач да од посла нема ништа и некако, на једвите јаде, дочепа се главног пута и крену назад. Сав збуњен, пролазио је поред "Вранца" те застаде, и само што отвори врата, добаци му неко из гомиле:
- Куде бегаш? Ај да даваш пијење, завршија си работу!
- Ама, људи! Да ли ви то мене зајебавате?
- Што бре, прике? Никој те не зебава. Ми те први пут видимо и...
- Фино ме оправисте. Посласте ме на погрешног човека, једва извукох живу главу.
- Ма, тој је немоугућно - рече један.
- Тој ти је Зоран Мајмун, бре! - додаде други.
Возач се замисли, па сиђе из камиона и крену ка продавници да попије неки сокић. Док је седео у друштву мештана, неко добаци:
- Ама, људи! Да неје тој за овога, Зорана Шимпанзу?
Возач га погледа, па направи круг и сваког од присутних посебице одмери. Пошто процени да не терају шегу са њим, упита:
- Па, добро, бре, људи... колико мајмуна ви то имате у селу!?

*Идеју за причу дао ми је мој пријатељ и друг, Драган Величковић, песник и сликар.