*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.
Оних година, у наше мало место је допутовао неки Енглез. Иако сам био дете, знао сам да правим разлику између лепог и ружног. Мени је он био ружан, јако ружан. Тако ружан човек у нашем селу није постојао. Ни у суседном. Ни у суседна два села. Некако сувоњав, спечен, грчав, бледа лица са некаквим жутим пегама по њему, а танак врат носио је то што се главом зове. А на томе, што се главом зове, клемпаве уши, повијен нос попут орловог кљуна, и коса жуто-наранџасто-браонкаста. Допутовао је са човеком, нашим човеком, који је после прогона љубитеља краља из наше земље, у Енглеској провео скоро тридесет година. Наравно, доласком комуниста на власт, краљ је пао, и још му је забрањен повратак у земљу. А борио се за земљу! За своју земљу! Из туђине, из туђе земље. Колико се изборио, казала је историја, коју су писали они који су себе победницима називали. Иако су нас у школама учили да је краљ издао, побегао, оставио народ на милост и немилост непријатељу, и много других поганости, ја сам ипак, имао свој став према свему томе. Управо због таквих прича, свуда око себе, ја сам видео краља.
Некако се повратак овог, пребеглог монархисте, поклопио са временом када се у нашој земљи, отворено и без страха, почело причати о војсци која се борила за краља и отаџбину. Како је овим отворено једно ново поглавље у историји наше земље, повратник је почео беседити о својим ратним подвизима, а народ би се окупљао око њега и помно пратио његова излагања. Лепо и сликовито је човек објашњавао како је дошло до судара интереса великих сила, а и интереса људи, што је резултирало страховитим ратом, који је захватио читав свет. Потом би поближе појаснио улогу наше земље у том догађају. Слушајући га и помно пратећи низ дешавања око сукоба између самих Срба, онда сам ја, у тим беседама, видео краља други пут!
Овај Енглез, који је стигао у наше место, много је волео да игра шах, мада није био неки играч. Но, знао је да закомпликује ситуацију на бојном пољу шаховске табле. Тако, док су декламације повратника трајале, они незаинтересовани за његове ратне подвиге би расклопили шаховску таблу и кретали са партијама, које су знале да трају до дубоко у ноћ. Партија можда и не би била интересантна да није у њој учествовао Енглез. Једну такву игру посебно памтим јер је у њој дошло до судара језика. Као што знамо, за време трајања партије, свако је за себе говорио нешто себи у браду.
- Со ват?
- Дееее, још несмо ни почели... какав мат!?
- Ју плеј.
- И ја му тој викам: играј, не блеј.
- Хау ар ју?
- Да, да... баш је направија хаварију! Па, зар се с краљицу отвара?
- Изи, плиз, изи!
- Море, нека пизди, играј си ти.
- Квин!
- Море, какав клин, тој ти је ловац!
- Чек!
- Ма, не те чекам ич!
- Чек-мет!
- Метнем ти га мајци, - рече поражени. Притом је гурнуо главну фигуру на табли, услед чега је падом оборила оближње фигуре. Тада сам ја видео краља трећи пут!
Оних година, у наше мало место је допутовао неки Енглез. Иако сам био дете, знао сам да правим разлику између лепог и ружног. Мени је он био ружан, јако ружан. Тако ружан човек у нашем селу није постојао. Ни у суседном. Ни у суседна два села. Некако сувоњав, спечен, грчав, бледа лица са некаквим жутим пегама по њему, а танак врат носио је то што се главом зове. А на томе, што се главом зове, клемпаве уши, повијен нос попут орловог кљуна, и коса жуто-наранџасто-браонкаста. Допутовао је са човеком, нашим човеком, који је после прогона љубитеља краља из наше земље, у Енглеској провео скоро тридесет година. Наравно, доласком комуниста на власт, краљ је пао, и још му је забрањен повратак у земљу. А борио се за земљу! За своју земљу! Из туђине, из туђе земље. Колико се изборио, казала је историја, коју су писали они који су себе победницима називали. Иако су нас у школама учили да је краљ издао, побегао, оставио народ на милост и немилост непријатељу, и много других поганости, ја сам ипак, имао свој став према свему томе. Управо због таквих прича, свуда око себе, ја сам видео краља.
Некако се повратак овог, пребеглог монархисте, поклопио са временом када се у нашој земљи, отворено и без страха, почело причати о војсци која се борила за краља и отаџбину. Како је овим отворено једно ново поглавље у историји наше земље, повратник је почео беседити о својим ратним подвизима, а народ би се окупљао око њега и помно пратио његова излагања. Лепо и сликовито је човек објашњавао како је дошло до судара интереса великих сила, а и интереса људи, што је резултирало страховитим ратом, који је захватио читав свет. Потом би поближе појаснио улогу наше земље у том догађају. Слушајући га и помно пратећи низ дешавања око сукоба између самих Срба, онда сам ја, у тим беседама, видео краља други пут!
Овај Енглез, који је стигао у наше место, много је волео да игра шах, мада није био неки играч. Но, знао је да закомпликује ситуацију на бојном пољу шаховске табле. Тако, док су декламације повратника трајале, они незаинтересовани за његове ратне подвиге би расклопили шаховску таблу и кретали са партијама, које су знале да трају до дубоко у ноћ. Партија можда и не би била интересантна да није у њој учествовао Енглез. Једну такву игру посебно памтим јер је у њој дошло до судара језика. Као што знамо, за време трајања партије, свако је за себе говорио нешто себи у браду.
- Со ват?
- Дееее, још несмо ни почели... какав мат!?
- Ју плеј.
- И ја му тој викам: играј, не блеј.
- Хау ар ју?
- Да, да... баш је направија хаварију! Па, зар се с краљицу отвара?
- Изи, плиз, изи!
- Море, нека пизди, играј си ти.
- Квин!
- Море, какав клин, тој ти је ловац!
- Чек!
- Ма, не те чекам ич!
- Чек-мет!
- Метнем ти га мајци, - рече поражени. Притом је гурнуо главну фигуру на табли, услед чега је падом оборила оближње фигуре. Тада сам ја видео краља трећи пут!
Нема коментара:
Постави коментар