Израз

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

     Устала је врло рано. Сунце је, иза брда, помаљало своје зраке наговештавајући освит зоре а са њима, и зачетак новога дана. Наложила је шпорет тихо, да децу не пробуди. Још је било рано да их буди за школу. Када је ватра у шпорету успоставила уједначено стање, упутила се ка кокошарнику. Пар кокошака, колико је имала, већ су биле будне и једва чекале да крену гребати по свежој, пролећној трави, не би ли нашле неког црва или глисту. Два пута је детаљно прегледала простор где су кокошке провеле ноћ. Ни једног јајета! А очекивала је бар једно. Потом се замислила и себи у браду рекла: - А, како могу очекивати јаја, кад им јуче нисам дала ништа од хране?! Није било ни пшенице, ни кукуруза, ни јечма, ни овса... никаквога жита! Ех, да је било нешто од жита, не би она чекала на кокошји производ. У глави немир, у рукама дрхтај, у очима сузе... Шта деци да спреми за доручак? Да је било бар једног јединог јајета, испржила би га. Деца су навикла да деле једно јаје за доручак, није им првина. А колико пута су деца закаснила за школу, то не зна ни сама, и то све због тога што су кокоши касниле са својим урођеним задатком.
     Очи су јој је биле "залеђене" на вратима кокошарника. Пар тренутака затим, тужно лице обори поглед према земљи и дуго остаде у том положају. У наредним тренуцима, лице поче да поприма светлију нијансу и да лагано с њега спада вео туге и немоћи. Лице се озари, усправи и поприми другачији израз, чак се усне мало развукоше у стање, које би се могло назвати блаженим осмехом. - Неће деца у школу отићи гладна - помислила је! Ужурбаним корацима је отишла до кујне и узела нож! Не, није јој намера била да коље онога ко производи храну за њену дечицу. Одлука да реализује своју замисао, стопила се са тренутком када се Сунце "огласило" са брда. Први његови зраци пали на тело скрхане жене, она направи неколико замаха ножем. Потом је ушла у кућу, ставила тигањ на шпорет а у њему кашику свињске масти. Када се маст, под утицајем топлоте растопила и загрејала, жена насецка ливадско зеље на ситније комаде, а онда оде да пробуди децу. Непуних пола сата касније, малишани су са торбама на леђима, и пуних стомака, корачали према школи.
     Шездесетак година касније, два пара мушких ногу је одважно корачало ка локалном гробљу. Најзад, ноге се зауставише код једног споменика од црног мермера. На њему је поред лика старије жене доминирала вешта гравура ливадског зеља и једног јајета. Испод је писало: "На свету постоји безброј уметности, али само ТИ си умела да будеш наша мајка, што је уметност над свим уметностима. Драга мајко, за вијек и вјекова, почивај у миру. Заувек ти захвална, твоја деца."
     Након паљења свећа, ноге се почеше удаљавати... Пламен упаљених свећа, лику на мермеру, као да је изазвао израз задовољства.