Често шетам. Не баш сваког дана, али шетам. Волим да шетам и то сам. Има то својих предности. Нико ме не прекида у размишљању. Нико ми не диктира темпо. Никоме се не требам извињавати ако имам потребу за великом или малом потребом, а да при том шетам шумом, погодном за одлагање отпадног материјала. Шетам поред реке, табанам пругом или поред пруге. Увек својим ногама нађем згодну подлогу. Ноге знају свој посао, чим ступим на шетајућу површину, оне се активирају. Захвалан сам им, а и оне су захвалне мени што их водим на тај, за њих, опуштајући пут. Шетње се догоде и забораве, неке се дуго памте, а неке никада не заборављају. Све зависи од тога да ли је шетњу обележио какав сусрет или догађај.
Шетао сам, као и обично, с тим да су ноге своје кораке усмериле ка стази поред пруге. Мисли су ми биле заокупљене недавном Титовом смрти и церемонији око сахране, на којој је присуствовао скоро сав свет. Паралелно, пруга и стаза, пружале су се у дужини око три километара међу њивама и ливадама. Каснопоподневно летње сунце се полако приближавало врху неког брда у даљини. Као и много пута до тада, када шетам поред пруге, у шинама чујем надолазак воза. Тачно се може одредити и податак с које стране он долази и на којој је даљини. Овог пута долазио је мени у сусрет и био је близу. Никада не обраћам пажњу на воз, никада не гледам вагоне, нисам оптерећен њиховим бројем. "Радим" свој посао, не занима ме да ли је воз путнички или терени.
Сада, у моју ствар се умешао догађај. При сусрету са композицијом, у једном моменту, крајичком ока сам приметио како према мојој глави лети неки предмет. Махинално сам се тргао, али било је доцкан! Предмет је свом силином ударио у моју главу, али нисам осетио било какав бол, с обзиром на то да је тај крајичак ока регистровао величину предмета, који би, по својим габаритима, могао нанети повреду. Након тог шока, следио је други када сам осетио да ми нешто цури негде између десног ока и увета. Заставши, видео сам путнички воз у одласку, а десна рука је додирнула место где сам осетио да нешто клизи ка врату. Када сам погледао руку следио сам се! Прсти су били умрљани крвљу! По глави и коси, осетио сам лепљиву течност. Нисам размишљао ни трен. Одмах сам руком притиснуо на месту удара и кренуо назад и то право ка дому здравља. Успут су ми радознала уста поставила прегршт питања, на која нисам дао ниједан одговор. У дому здравља су ме прегледали, охрабрили, испрали повређено место и констатовали: нема повреде на глави нити на кожи! Нема расекотине, подеротине, напрснућа... На питање о опису предмета који ме је повредио, нисам имао одговор. Како није било повреде, није било ни потребе да се саставља ма какав извештај или попуњава образац повредне листе. Ипак су ми саветовали да одем до места "несреће" и покушам да нађем предмет. И отишао сам, суочио се с предметом, и вратио се, и рекао им да нисам пронашао ништа.
А поред пруге, баш на месту сусрета моје главе и непознатог предмета, свуд около била је подрасла зелена трава. Једино црвено у том зеленилу био је овећи хигијенски уложак од вате, добро натопљен крвљу.
Шетао сам, као и обично, с тим да су ноге своје кораке усмериле ка стази поред пруге. Мисли су ми биле заокупљене недавном Титовом смрти и церемонији око сахране, на којој је присуствовао скоро сав свет. Паралелно, пруга и стаза, пружале су се у дужини око три километара међу њивама и ливадама. Каснопоподневно летње сунце се полако приближавало врху неког брда у даљини. Као и много пута до тада, када шетам поред пруге, у шинама чујем надолазак воза. Тачно се може одредити и податак с које стране он долази и на којој је даљини. Овог пута долазио је мени у сусрет и био је близу. Никада не обраћам пажњу на воз, никада не гледам вагоне, нисам оптерећен њиховим бројем. "Радим" свој посао, не занима ме да ли је воз путнички или терени.
Сада, у моју ствар се умешао догађај. При сусрету са композицијом, у једном моменту, крајичком ока сам приметио како према мојој глави лети неки предмет. Махинално сам се тргао, али било је доцкан! Предмет је свом силином ударио у моју главу, али нисам осетио било какав бол, с обзиром на то да је тај крајичак ока регистровао величину предмета, који би, по својим габаритима, могао нанети повреду. Након тог шока, следио је други када сам осетио да ми нешто цури негде између десног ока и увета. Заставши, видео сам путнички воз у одласку, а десна рука је додирнула место где сам осетио да нешто клизи ка врату. Када сам погледао руку следио сам се! Прсти су били умрљани крвљу! По глави и коси, осетио сам лепљиву течност. Нисам размишљао ни трен. Одмах сам руком притиснуо на месту удара и кренуо назад и то право ка дому здравља. Успут су ми радознала уста поставила прегршт питања, на која нисам дао ниједан одговор. У дому здравља су ме прегледали, охрабрили, испрали повређено место и констатовали: нема повреде на глави нити на кожи! Нема расекотине, подеротине, напрснућа... На питање о опису предмета који ме је повредио, нисам имао одговор. Како није било повреде, није било ни потребе да се саставља ма какав извештај или попуњава образац повредне листе. Ипак су ми саветовали да одем до места "несреће" и покушам да нађем предмет. И отишао сам, суочио се с предметом, и вратио се, и рекао им да нисам пронашао ништа.
А поред пруге, баш на месту сусрета моје главе и непознатог предмета, свуд около била је подрасла зелена трава. Једино црвено у том зеленилу био је овећи хигијенски уложак од вате, добро натопљен крвљу.
Odlična, baš sam se nasmejala! :)))
ОдговориИзбриши