Земан је

- Бог, друг!.

- Бог ти помого. Откуд ти, Иване?

- Та, ево из касабе, био по неке намирнице. А ти, Мирко?

- Ја из луга! Неко ми посек'о пар благуна.

- Да сједнемо мало у хлад, ово сунце пржи до сржи.

- Сад би нам добродошла по једна љута... да стресемо горчину из уста.

- Е, вала, баш би легла к'о пијаном шамар.

- На домаку смо села, него... У мене нестало ракије још с прољећа, тако да...

- А и у мене је пресахло, него, да свратимо до нашега комшије, Јусуфа. Он је извадио баш добар препек. 

- Ух, добро си се сјетио, он данас слави онај... онај њихов празник...

- Пармезан!

- Није пармезан него... него... тако некако. Премазан, или беше промазан?

- Пролазан, зарозан!

- Не, ако није зарезан? Нарезан, а мож бити и подмазан.

- ...или прорезан, пререзан?

- Биће да је подрезан. Не, сјетио сам се: размрдан!

- Е, баш си се сјетио, јебо те размрдан!

- Онда шта је?

- А ко ће га знати? Ајмо ми отић честитати, ма како се празник звао, и попићемо по ракију.

- Шта ћеш честитати ако не знаш име празника, не будали!

- Тако, рећи ћемо: срећан празник, комшија Јусо.

- Но, хајде, мада ми жао напустити овај хлад.

* * *

- А, ево нас пред капијом нашега Јусе.

- Јусо! О, Јусо!

- Ево га. Код куће је, огрејало нас сунце.

- О, комшије... Откуд ви у овај вакат у мојој авлији? Ево муштулука мојој Разији.

- Ми вам дошли честитати празник.

- А, мислите на Курбан-Бајрам? Прошао је прекјуче, али нека сте ви дошли, аферим! Има разних ђаконија, сад ће Разија по асталу мећати мезетлуке. Него, мере ли пре тога по једна ракијица?

- Та не знам... не бива! Не бива да одбијемо.

- А, оно, не пијемо ал, ајд, да ти не враћамо руку, а и земан му је!