Искон мој

Моје детињство, богато сиромаштвом

Слика лево: 1962. Мајка ме придржава; Слика десно: деда Влајко, ја, мајка Мирјана и отац Војислав

    Као што се на мом лицу види, а и на лицу моје мајке, радост је изразита. Иако нисмо имали ништа, имали смо све! Било је то неко безбрижно време, време материјалног сиромаштва и духовног богатства. Срећа и радост могу да надоместе сваки недостак, мада оваквој сеоској породици мало шта може да недостаје. Као што се на слици види, нисам имао шпилхозне, ни патике, ни Цицибан ципеле... А да сам имао памперс, не бих носио вуту (вута, вутара или фута, женски одевни предмет, претеча сукње, чији се материјал ткао на домаћем разбоју, уз врло широк спектар орнаментике). Моје богатство се огледа управо у сиромашном детињству.

 

Слика датира из 1963.

      Био је 4. јули, (Дан борца) када се у нашој сеоској школи делиле ђачке књижице, уз обавезан културно забавни програм, све прожето духом социјализма. Ове податке сам "покупио" касније, а што се слике тиче, и дан-данас се сећам како ми је фотограф пружио гранчицу, коју придржавам левом руком (ваљда је он сматрао да ће слика бити потпунија).

Велико хвала мојим родитељима што од мене направише човека! Хвала и друштву, уопште, које је човека у мени исковало и калило суровошћу живота.