Потичем из сиромашне породице, из веома сиромашне, петочлане породице. Деда, најстарији члан, солунац, некако је "оправио" пензију, која му је намиривала трошкове око месечне дозе дувана за његову лулу. А пријатан мирис тог дувана, мислим да памтим и данас. Отац је радио у локалној фабрици као ткач, са слабим примањем. Пешачио је до радног места цео сат и кусур, исто толико и у повратку. Никада није био одморан. Мајка је надничила како би надоместила недостатак новца за моје и братово школовање. Уз то, морала нас је опрати као и спремити храну, за петоро изгладнелих уста. Пољопривреду нисмо имали. Али, зато је мајка толико била активна на туђој њиви, као да је желела надокнадити тај фелер.
Очева плата није могла да подмири сва наша потраживања, која смо хтели испунити према систему образовања. Када се моје и братово школовање захуктало попут какве композиције, мајка се нашла у потпуној улози локомотиве. Већ се по селу прочуло да је марљива и педантна надничарка. Окопавање винограда или кукурузишта, просто је довела до савршенства. Била је тражена од свих добростојећих економа у селу. У вечерњим сатима, када је село у смирај дана одлазило, мајка би почињала да испира веш, да спрема вечеру, као и ручак за сутра. А онда би у наше двориште ступила нечија нога, којој би за сутра био потребан добар руковаоц мотике.
Трајало је овакво стање дуго, дуго... И отац а и мајка, као да су Усудом предодређени да буду мучене душе. У међувремену, деда је умро и однео лулу са собом у гроб. Сада је ослонац живота пренесен искључиво на очевим и мајкиним плећима. А школовање је постало захтевније. Поред свезака, оловака и гумица, неопходно је било купити нову опрему: шестаре, кривуљаре, рапидографе, Т-лењир, разне троуглове, комлет за техничко цртање, комплете лектира... Овакав вид потреба је утицао, да новчани потенцијал просто пресуши у кућном буџету. А извор је био преслаб да подмири, сваким даном све веће потребе.
Небројено пута, када би се ујутру за школу будио, затицао сам мајку како "талашка" по џеповима разних блуза и панталона, те истрише прашину из њих. Кад-кад би се, поред прашине, нашао понеки ексер, откинуто дугме, а испао би и по неки динар али ретко, заиста ретко. Када кажем динар, не мислим заиста на динар, већ на "жуту банку". Динар је онда имао велику вредност, а метални апоени од 10, 20 и 50 пара смо називали "банкама". Да би вредност металних новчића била сликовитија, појаснићу: за две банке (20 пара) могла се купити четвртина хлеба. Да бих добио сендвич са 50 грама најјефтиније саламе, морао бих доплатити још 5 банки. Дакле, ако бих имао динар, могао сам уз поменути сендвич добити и омању "чоколатку" (шећерна табла, која би у свом омоту крила слику играча). Најчешће сам ужинао за две банке.
Низале су се овакве жуљевите године, године мука и патње, када се трпело за храном, за одећом, за бољим животом. Некако успедох да завршим школу, а срећа (или ондашњи систем) послужи те се одмах и запослих у добростојећој, државној фирми. Наравно, материјална ситуација у кући се поправила до те мере да смо купили нов намештај, као и неке друге, преко потребне ствари. У ходничком делу куће, направисмо купатило. Тако смо се лишили лименог и бучног корита, које је увек "обавештавало" читав комшилук о нашим намерама и потребама да се окупамо.
Иако се бољитак у сваком погледу у породици видно осећао, мајка је и даље одлазила у надничење, додуше не оним интензитетом из времена мог школовања. Овога пута би одлазила можда из потребе, а можда и из навике, ко ће знати. И тако, једне летње вечери наврати у нашу авлију, у селу позната богата удовица Славица, која је од мужа наследила толико земље да би њоме могла да храни цело село. Највећи део наследства је био под њивама и виноградима а имала је подоста воћњака и шуме. Затекла нас је док смо управо завршавали вечеру. У таквим ситуацијама, у нашем месту је обичај да онај ко уђе у кућу каже: "Жива вам мајка" а укућани одговарају: "Жива била, извол'те". Славица се захвалила и уљудно одбила понуду вечере, већ је одмах прешла на ствар, обративши се мојој мајци:
- Треба ми за сутра још један радник у винограду, како би завршили са окопавањем, па сам дошла да те замолим да пођеш. Платићу дневницу како иде, а теби ћу дати и више јер знам какв си радник.
Моја мајка, као да је једва чекала да је неко зове у надничење те је радосно прихватила позив, као да је неко позвао на излет. Имао сам утисак да се и ја требам умешати у разговор.
- Тета Славице, ако ти треба радник за сутра, моја мајка може да пође да ти помогне, ако она то жели. Али, што се тиче надничења, с тим је завршено. Она у надничење више неће ићи, готово је с тим. Мислим да је дошло време да мајци колико-толико узвратим пажњу, лишим је мука и пружим јој безбрижнију будућност, заслужила је то.
Славица је с разумевањем и одобравањем схватила моје речи, захвалила се на разговору и отишла да тражи неког другог радника. Мајка ју је отпратила до врата. У повратку, села је на столицу и тихо заплакала. Покушај прикривања суза само је распламсао њену емоцију. Отац је покушао да је утеши речима:
- Де, не плачи, не секирај се. Наћи ће Славица некога за сутра.
Рекао је то, а сви смо добро знали и били свесни узрока мајкиних суза.
У моменту писања ове приче, мајка и отац су ми живи и здрави. Отац је у 84. а мајка у 81. години живота. Прича је посвећена њима.
Очева плата није могла да подмири сва наша потраживања, која смо хтели испунити према систему образовања. Када се моје и братово школовање захуктало попут какве композиције, мајка се нашла у потпуној улози локомотиве. Већ се по селу прочуло да је марљива и педантна надничарка. Окопавање винограда или кукурузишта, просто је довела до савршенства. Била је тражена од свих добростојећих економа у селу. У вечерњим сатима, када је село у смирај дана одлазило, мајка би почињала да испира веш, да спрема вечеру, као и ручак за сутра. А онда би у наше двориште ступила нечија нога, којој би за сутра био потребан добар руковаоц мотике.
Трајало је овакво стање дуго, дуго... И отац а и мајка, као да су Усудом предодређени да буду мучене душе. У међувремену, деда је умро и однео лулу са собом у гроб. Сада је ослонац живота пренесен искључиво на очевим и мајкиним плећима. А школовање је постало захтевније. Поред свезака, оловака и гумица, неопходно је било купити нову опрему: шестаре, кривуљаре, рапидографе, Т-лењир, разне троуглове, комлет за техничко цртање, комплете лектира... Овакав вид потреба је утицао, да новчани потенцијал просто пресуши у кућном буџету. А извор је био преслаб да подмири, сваким даном све веће потребе.
Небројено пута, када би се ујутру за школу будио, затицао сам мајку како "талашка" по џеповима разних блуза и панталона, те истрише прашину из њих. Кад-кад би се, поред прашине, нашао понеки ексер, откинуто дугме, а испао би и по неки динар али ретко, заиста ретко. Када кажем динар, не мислим заиста на динар, већ на "жуту банку". Динар је онда имао велику вредност, а метални апоени од 10, 20 и 50 пара смо називали "банкама". Да би вредност металних новчића била сликовитија, појаснићу: за две банке (20 пара) могла се купити четвртина хлеба. Да бих добио сендвич са 50 грама најјефтиније саламе, морао бих доплатити још 5 банки. Дакле, ако бих имао динар, могао сам уз поменути сендвич добити и омању "чоколатку" (шећерна табла, која би у свом омоту крила слику играча). Најчешће сам ужинао за две банке.
Низале су се овакве жуљевите године, године мука и патње, када се трпело за храном, за одећом, за бољим животом. Некако успедох да завршим школу, а срећа (или ондашњи систем) послужи те се одмах и запослих у добростојећој, државној фирми. Наравно, материјална ситуација у кући се поправила до те мере да смо купили нов намештај, као и неке друге, преко потребне ствари. У ходничком делу куће, направисмо купатило. Тако смо се лишили лименог и бучног корита, које је увек "обавештавало" читав комшилук о нашим намерама и потребама да се окупамо.
Иако се бољитак у сваком погледу у породици видно осећао, мајка је и даље одлазила у надничење, додуше не оним интензитетом из времена мог школовања. Овога пута би одлазила можда из потребе, а можда и из навике, ко ће знати. И тако, једне летње вечери наврати у нашу авлију, у селу позната богата удовица Славица, која је од мужа наследила толико земље да би њоме могла да храни цело село. Највећи део наследства је био под њивама и виноградима а имала је подоста воћњака и шуме. Затекла нас је док смо управо завршавали вечеру. У таквим ситуацијама, у нашем месту је обичај да онај ко уђе у кућу каже: "Жива вам мајка" а укућани одговарају: "Жива била, извол'те". Славица се захвалила и уљудно одбила понуду вечере, већ је одмах прешла на ствар, обративши се мојој мајци:
- Треба ми за сутра још један радник у винограду, како би завршили са окопавањем, па сам дошла да те замолим да пођеш. Платићу дневницу како иде, а теби ћу дати и више јер знам какв си радник.
Моја мајка, као да је једва чекала да је неко зове у надничење те је радосно прихватила позив, као да је неко позвао на излет. Имао сам утисак да се и ја требам умешати у разговор.
- Тета Славице, ако ти треба радник за сутра, моја мајка може да пође да ти помогне, ако она то жели. Али, што се тиче надничења, с тим је завршено. Она у надничење више неће ићи, готово је с тим. Мислим да је дошло време да мајци колико-толико узвратим пажњу, лишим је мука и пружим јој безбрижнију будућност, заслужила је то.
Славица је с разумевањем и одобравањем схватила моје речи, захвалила се на разговору и отишла да тражи неког другог радника. Мајка ју је отпратила до врата. У повратку, села је на столицу и тихо заплакала. Покушај прикривања суза само је распламсао њену емоцију. Отац је покушао да је утеши речима:
- Де, не плачи, не секирај се. Наћи ће Славица некога за сутра.
Рекао је то, а сви смо добро знали и били свесни узрока мајкиних суза.
У моменту писања ове приче, мајка и отац су ми живи и здрави. Отац је у 84. а мајка у 81. години живота. Прича је посвећена њима.
Tekst koji tera suzu u oku. Krajnje iskreno!
ОдговориИзбриши