По спуштању великих гвоздених врата крме брода, појавише се људи с бициклима који су возили своје пртљаге, велике плетене торбе. Људи с обале су, у маси људи, погледом тражили човјека у униформи, поштара, кога најзад угледаше. Мали, ситан човјечуљак у тамноплавој униформу им се приближи. Окупљени почеше да се тискју око њега, правећи какав импровизовани круг. На глави му беху наочаре великих и дебелих оквира, које су вешто скривале ружноћу његовог великог носа.
- Ало, Стипе! - поштар викну: - Нека дође неко ми помоћи! Не могу сам.
Стипе, човек у средњим годинама, поштарев пријатељ, издвоји се из гомиле, приђе му и из поштаревих руку узе велики жути пакет. Пошиљка је била завезана црним конопом, а испод конопа назирала се велика слова. Након прихватања пакета, исти однесе до људи који су га чекали на обали.
- А за нас? Шта има за остале? - повикаше људи који су чекали.
- То је за све! - рече поштар мало гласније, како би га сви чули.
За то време, Стипе скрену пажњу на себе тиме што гласно прочита оно што је писало на пакету:
- „Тетка Мандина“.
- Ћа је ово? - једна жена упита.
- Не знан, - Стипе одговори.
- Сигурно нешто од тетке Мандине из Америке.
- Фала Богу да се и та ситила нас оточана и нешто нам послала. И вриме је било.
- Сигурно је гризе савист.
- Још кад сам бија дите отишла је у Америку, тамо се удала за богата Американца, а никад да се јави, да упита за своје оточане, а камоли да нешто пошаље.
- Изгледа да ипак има савист, да нас се ситила.
- Ајмо јуди, код мене у конобу липо систи и да отворимо ови пакет! Подилићемо братски.
- Ајмо јуди, ајмо! - мршава жена викну.
- Пожуримо.
Журним кораком, групица људи, срећна због тајанственог поклона, ћутке крену ка Стипиној коноби. Врућине су биле неподношљиве, свуд се чуло цврчање цврчака. Кораци људи тупо су одзвањали по камењу, понеко магаре их је уплашеено посматрало, вирећи иза велике ограде од наслагана камена. Најзад, стигоше пред великим зеленим, дрвеним вратима. Гурнувши тешка врата, уђоше у двориште, затим се спустише каменим степеницама у конобу. Провлачећи се између бачви, упутише се ка великом дрвеном столу. Као по команди сви, скоро истовремено, седоше за сто.
-Јуди, ћа ћете пити?
- Дај нам вина и воде, - најстарији човјек одговори.
Стипе отвори стару креденцу и из ње извади винске чаше, стави пред сваког по једну и поче да улијева вино. Људи жедни и исцрпљени од пјешачења, отпијаше течност у великим гутљајима, пружајући руке да траже још. Стипе је до бачве одлазио неколико пута те у велики стаклени бокал улијевао још бијелог вина, доносећи га на сто да би, најзад, прговорио:
- Јуди, нисмо дошли овди пити! Дошли смо видити ћа нам је тетка Мандина послала.
Након изреченог, склони чаше са стола, затим подиже пакет и стави га на сто. Великим ножем исијече конопац, који баци до ногу. Поче да скида велики жути папир, па онако ужурбан, само га стрже, згужва те и њега баци на под. У оној хитрини, не примијети да је испод папира био бијели коверат. И, коначно, успе да отвори пакет. Пред очима присутних се указа мала керамичка посуда. Једнобојна, боје бијеле каве, с поклопцем. Стипе узе поклопац, примакну себи посуду налик на вазу и погледа унутра. Не видје ништа па завуче прсте. Осјети нешто као прашину па не знајући шта је, садржај посуде истресе на сто. На разочарање присутних, из посуде испаде нешто налик хрпи паучине.
- Ћа је ово? - Стипе зачуђено упита.
- А ко би зна, - неко рече.
- Мени личи на нику суву траву, претходно скувану, - рече најстарији међу људима.
Стипе стави прст у уста, покваси га, те такну сасушену траву. Трава остаде на прсту а Стипе га примаче устима и полиза оно се што беше прикачило.
- Није лоше, - рече. - Чудан неки окус!
То учинише и остали. Сваки од њих замочи олизан прст у траву, те кад захвати довољно непознате садржине, оближе га.
- Ја мислим да је ово ликовита трава из Америке, - рече мршава жена, блиједа лица и упалих крупних смеђих очију.
- Мени је моја матер причала да је тетка Мандина у своје вриме брала ликовито биље и да није било болести коју она није знала изличити.
- Ово је сигурно неки чудотворни лик који она жели да ми, оточани поједемо.
- Јест, то је, сигурно, - сложише се остали климајући главама.
На то Стипе рече:
- Стојте јуди, нећемо то тек тако изисти!
Устаде и из велике дрвене посуде која се налазила у углу конобе извади слане срделе, посла своју жену Ану по крух и младу капулу. Сто је био постављен. Вино се точило у бокале, срделе се размилеле свуд по столу. Људи почеше да једу. Сваки од њих чистио је рибу, посипао љековитом травом тетка Мандине и приносио устима. Осјећао се горак окус лека, зато би узимали чашу бијелог вина и испијали како би спрали горчину са својих језика. Сви су осећали извесну захвалност тетка Мандини, како се само она сјетила њих и чудотворну траву баш њима послала.
- Ево, нос ми се отчепио, - рече најкрупнији међу људима. - Синуси ме муче и нос ми зачепљен има већ шест мисеци, а сад дишем нормално.
- Јуди, и мени је боље. Глава ме до малоприје болела, - рече једна млађа жена.
- Ма јуди, свима ће нам бити боље, кажем вам ја! Ова трава је чудо! - одушевљен, закључи Стипе.
Људи срећни, напослијетку, разиђоше се. Свак оде својој кући задовољан што ће му сутра, кад осване нови дан, бити боље. И Стипе оде да спава са својом Аном, срећан што је био судионик једног тако лијепог догађаја. „Свака част тетка Мандини“, помисли.
*
Тежак је живот на отоку. Шкрта земља, мало даје, а ипак пружа лијепо. Стипи је вино било добро прошле године, најбоље можда на отоку. Сви му хвалили вино. И маслина родила добро, биће маслинова уља. У рибу иде сваки дан, не жали се. Налетио је прије неки дан на јато. Цијело јато му у мрежу упало. Не треба, не мора наредних мјесец дана у риболов, има хране. Помисливши на вино и рибу, Стипе пожели да попије чашу хладног бијелог вина из своје конобе. „Само да завршим ову ограду па ћу право у конобу чашу вина попити.“Недуго затим, отворише се велика дрвена врата и Стипе се спушти степеницама у конобу. Чаше и остаци рибе били су расути свуд по столу. Прошла су три дана откако су гости били, а Ана ништа није склањала.
„Љута је на мене што сам ону вече пуно пио, зато неће поспремити!“
Бијесан, поче да склања тањире, да баца отпатке хране с њих у смеће, да склања чаше. На поду угледа згужван жути папир и коноп. Подиже га и поче да га слаже, требаће му за ватру. Одједном из папира испаде мали бијели коверат. Црним словима на њему је писало: „Мојим оточанима“. Неспретно и брзо отвори коверат и крену да чита у себи:
„Драги моји оточани, кад будете ово читати, ја ћу већ бити мртва. Стојим пред вама, кремирана у керамичкој посуди. Пошто није изводљиво да моје тијело буде сахрањено на мом родном отоку, међу мојим вољеним оточанима, једино рјешење је да будем кремирана. Зато, драги моји оточани, ја вас молим да пепео мога тијела, који стоји у посуди пред вама, проспете свуд по отоку. Увијек вас је вољела и увијек вас се сјећала ваша тетка, Мандина.“
Шокиран оним што је прочитао, Стипе поче да виче, очајнички дозивајући своју жену:
- Анеееееее!
Ана, препаднута да се није шта десило, утрча у конобу.
- Ћа ти је? - упита.
- Ем ти Госпу, ми изили тетку Мандину!
- О чем причаш, Стипе?
- Оно бија пепео тетке Мандине, Ане. Шта урадисмо, ајме нама. Трчи у село и све који су јели тетку Мандину хитно доведи овди.
- Ајме! Иђен Стипе, иђен!
Стипе оста да сједи на степеницама с писмом у руци, не знајући шта да чини, само рече:
- Опрости нам, Боже.
*
Људи полако почеше да пристижу препаднути, питајући се: „Шта се десило да је тако хитно“?Свако од њих је тренутно прекинуо посао, у пољу, око стоке, у кући те сви похрлише код Стипе. Затекоше га како сједи сам за великим дрвеним столом. Испред њега се налазио дволитар вина и пуна чаша. Очајан и пијан, чекао их је. У руци му се бијелио коверат.
- Ћа је Стипе, ћа се десило? - прва упита млађа жена, она што је, откако је појела љековиту траву тетке Мандине, олакшана за главобољу.
- Сидите, сви сидите! Ништа нећу рећи док сви не сиднете.
Људи почеше да се провлаче између великих бачви и да сједају на клупу. Кад је и последњи од њих сјео, Стипе, сузних очију и пијана погледа, рече:
- Јуди, моран вам нешто рећи, нешто грозно! Изили смо тетку Мандину!!!
Настаде мук. Након дуже тишине, неко прибранији изусти:
- Јеси ти полудија?
- Како појели? - упита други, који се беше вратио из стања неверице и шока.
- Ево читајте, - тромим и пијаним покретом, Стипе баци писмо на сто.
Најприбранији човјек међу њима узе писмо и крену да чита. Опет настаде тишина док је очај присутних парао устајали ваздух конобе.
- Шта да радимо, јуди? - једна жена упита плачним гласом.
- Ово нам Бог никад неће опростити.
- А ћа ћемо чинит?
- Ћа је учињено, учињено је! - један прозбори.
- Појели смо тетка Мандину, и то је то! „Е, тетка, само да знаш како смо те само сласно појели“, - помисли дебељко коме су се прочистили синуси.
*
- Ћа чинити?- Како је сад сахранити?
Стипе устаде и рече: - Јуди, за мном! Гомила крену за њим пењући се уз стрме, хладне степенице конобе. Кад избише у двориште, запутише се до уске високе дрвене кућице. Стипе приђе пољском клозету. Отвори широм врата, врати се у двориште. Од гранчица направи криж. Отпара комад картона са старе кутије и написа: „Овди почива тетка Мандина“. Потом онај криж унесе у пољски клозет, забоде га покрај рупе и поносно изађе. Људи схватише. Јесте болно, јесте ружно, али мора се знати гдје тетка Мандина почива. Ред је ред. А и Бог ће им опростити кад одају почаст тетки Мандини.
Људи почеше да ходају по отоку. Кренуше да траже мјеста гдје су задњи пут оставили тетку Мандину. Од грана прављаху мале крижеве који су се могли видјети на многим скривеним мјестима: иза грмова, иза камених ограда, међу растињем које је било удаљено и скривено од погледа с главног пута. Сви су били исти, мали, склепани ручно и на сваком је писало: „ОВДИ ПОЧИВА ТЕТКА МАНДИНА“. Ноћ паде, оточани који су појели тетку Мандину вратише се својим кућама сретни што су одали пошту жени која се сјетила да има земљаке, своје оточане.
Прича се да и данас нема оточанина који не зна причу о тетки Мандини. Ову причу оточани причају својим унуцима, а они ће је испричати својој дјеци. Сјећање на тетку Мандину се преноси с кољена на кољено. Ипак је имала среће. Није нешто нарочито марила за оточане, ријетко их се и сјећала, али ипак ће она у њиховом сјећању остати још дуго, дуго...
Аутор: An Ja
Уређење текста и коректура: Jovan Dimitrijević
